ЂУРЂЕВДАН
ЂУРЂЕВДАН (23. април / 6. мај), пролећни (календарски) празник, у црквеној хијерархији познат као Свети великомученик Георгије, а у народу као Свети Георгије, Свети Ђорђе, Свети Ђурађ или само Ђурђевдан. Веома је поштован празник и једна од најчешћих породичних слава у Срба. До Другог светског рата у сеоским заједницама представљао је календарску границу између зимског и летњег периода године.
Култ Светог Ђорђа (Георгија) – ранохришћанског мученика, био је врло распрострањен у хришћанском свету. Светац је поштован на Истоку и на Западу – код православних и католика, те муслимана на Балкану. Лик Светог Ђорђа познат у садашњем времену обликован је у средњем веку. У народним веровањима Свети Ђорђе је сврставан у ред светаца заштитника. У структури народног празновања очувани су обичаји у чијој су основи магијска веровања. Обредно-обичајна пракса која се обавља(ла) на сам дан празника или који дан раније (биљани петак) у основи је претхришћанска са претежно магијским и много мање религијским елементима. Ђ. је један од празника из народног календара у чијем је садржају у прошлости било бројних обичаја и веровања усмерених на добробит људи, стоке и усева. Празник је доживљаван као време пробуђене и оживљене природе. Обичаји који су извођени уочи и током празника имали су за циљ да снагу оживљене природе пренесу на људе, биљке и животиње. Изгон стоке, кићење зеленилом и цвећем објеката на окућници, паљење ватри, умивање у роси или води, сеоски опходи елементи су празновања Ђ. код готово свих народа Балкана. И на српском простору у дугом временском периоду Ђ. и Митровдан су делили годину на два полугођа – „ђурђевско“ и „митровско“. Са Ђ. је започињао летњи период године када су отпочињали сезонски и други послови повезани са изгоном стоке и различитим пољским радовима. Бројност и разноврсност обичајне праксе указује на то да је Ђ. за Србе био веома значајан пролећни празник. У комплексу ђурђевданских обичаја и веровања, активности у сеоским заједницама биле су усмерене на: клање јагњета, једење јагњећег меса, стоку уопште, млеко, воду, росу, ватру, биље, дрвеће, цвеће, као и на бројне активности девојака и момака које су повезиване с љубавном магијом.
Ђ. је до скорашње прошлости био најважнији празник стоке и сточара у календарској години и време када престају забране које су се тицале употребе јагњећег меса и млека, различитих пристиглих плодова, дивљег биља и др. У сеоским заједницама се није јело готово ништа до Ђ., настало у претходном делу године – почев од Божића. У ђурђевданским обичајима значајну улогу су имале обредне ватре као вид заштите људи и стоке. Обично су паљене по две ватре између којих је на Ђ. или уочи њега провођена стока ради заштите од болести. Ватре су паљене и на сеоским раскршћима где се окупљала омладина која их је прескакала због здравља, а у даљој прошлости због веровања да се на тај начин подстиче раст кудеље. Укорењено веровање у народу било је да су уочи Ђурђевдана активна демонска бића која су могла да наштете стоци (одузимањем млека) и људима (уништењем прикупљене летине). Коришћене су различите магијске радње као вид заштите од негативног деловања појединаца. Власници стоке су око торова посипали пепео, просо, кукуруз описујући круг јер је, како се веровало, магијски круг најбољи вид заштите од активности злих сила или бића. Са истим циљем деца су обилазила села звонећи звонима и клепетушама. Према атмосферском времену на Ђ. предсказивала се родност усева – кишан дан је значио родну годину; сув дан без падавина изазивао је страх да неће бити довољно хране за прехрану породице.
На Ђ. су ишле литије да би се засејана поља заштитила од временских непогода. Најчешће примењиван начин заштите од града било је опасивање магијског круга око села да би се спречио улазак градобитних облака у сеоски атар. У многим селима у Војводини на Ђ. се проносила литија, а обавезно ако у дужем периоду није пала киша. Литијом су обилазили поља засејана пшеницом, а тамо где се она заустављала свештеник је читао молитву за кишу и добар род усева. Учесници у литији клечали су на житу и плели венчиће које су потом стављали на црквене барјаке. Венчићи су одношени и кућама и стављани на кућну икону. Веровало се у њихову плодотворну и заштитну моћ.
На Ђ. је коришћена различита вегетација да би се пренела њена животворна снага на појединца и његово окружење. Људи, стока, посуде са млеком, кућа и помоћни објекти кићени су различитим биљем и гранама дрвећа. Уочи Ђ. или на празник ујутру рано, пре изласка сунца, жене су одлазиле у поље или баште и брале различито биље и цвеће – пшеницу, јечам, коприву, детелину, селен, врбу, липу, ораховину, храстове гранчице, леску, цвеће које се могло убрати у том периоду. Обичај кићења одржао се у многим селима све до данас. У ђурђевданским обичајима запажену улогу имала је вода. Рано изјутра, у окићеним судовима, доношена је „неначета“ вода са извора којом су се умивали сви укућани. У води узетој са извора уочи празника потапало се различито биље и цвеће и остављало да преноћи. У воду је стављан и новчић или јабука да би укућани, који ће се ујутру том водом умити, били здрави и румени као јабука. Девојке и младе жене на Ђ. су се умивале и росом са жита или детелине. До Другог светског рата као важно обележје празновања одржавао се Ђурђевдански уранак, на који се одлазило одмах после поноћи, на реку, неки канал или у природу. Ту су се млади забављали, јели, пили, а често и купали да би били здрави читаве године.
Ђ. је био само један од празника са обичајном праксом у функцији љубавне магије. Практиковане су магијске радње за сазнавање имена суђеника за кога ће се девојка удати. Чешаљ, огледало, различито биље – детелина, трава зановет, босиљак, бршљан, врба или коприва стављани су под јастук да у сан дође суђеник. Да би открила његово име, девојка је месила одређен број ваљушака и у сваки стављала цедуљицу са мушким именом и потом их стављала да се кувају. По веровању, први ваљушак који исплива са именом на цедуљи откривао је име момка који је суђен девојци.
У ђурђевданским обичајима било је садржаја повезаних и с култом мртвих. Жене су на Ђ. пре изласка сунца ишле по воду на реку и изливале је за мртве. Варило се млеко, кадило се, јело у кући, а и разносило суседима и родбини за душу мртвима. У многим селима у Србији, до Другог светског рата, одржаван је обичај изласка са литијом на гробље, где је свештеник држао парастос за све умрле сељане.
Литература: Bandić, Dušan. 1991. Narodna religija Srba u 100 pojmova, ur. Slobodan Đorđević. Beograd: Nolit (Đurđevdan; Sveti Đorđe); Bosić, Mila. 1996. Godišnji običaji Srba u Vojvodini. Novi Sad: Muzej Vojvodine – Prometej; Ivanović Barišić, Milina. 2018. “Saint George’s Day in Serbian Cultural Context.” The Feast of Saint George: Different Cultural Contexts and Traditions, ur. Gordana Blagojević, 39-57. Beograd: Etnološko-antropološko društvo Srbije – Etnografski institut SANU; Nedeljković, Mile. 1990. Godišnji običaji u Srba. Biblioteka: Koreni, ur. Zorica Konstantinović, 72-81. Beograd: Vuk Karadžić (Đurđevdan); Prica, Ines. 1986. Đurđevdan. Zbornik Etnografskog instituta SANU (19): 121-165.
Милина Ивановић Баришић
