ЉУЉАЊЕ
Љуљање, које данас готово искључиво представља вид забаве и начин дечје игре, у традиционалној култури Срба је имало првенствено обредну и магијску функцију.
У Србији је љуљање обављано, у зависности од краја, о великим празницима, углавном у периоду од Беле (Сирне) недеље (последња недеља пред ускршњи пост) до Ђурђевдана, када се љуљало и витлало на витловима (в. витлање). Рецимо, у Лесковачкој Морави су витлови и нишаљке (љуљашке) почињали на Белу среду (Сирна среда, Сирница) и трајали, у неким селима, до „Проштених поклада“ (дан пред Ускршњи пост), у другима, до Чистог понедељка (четвртак прве недеље Ускршњег поста), а понегде су их продужавали све до друге половине Ускршњег поста, док се у појединим крајевима љуљало и на Ђурђевдан. Периоди љуљања и витлања се нису увек поклапали. Рецимо, на други дан Божића се витлало, али се није љуљало, а на Младенце и на Ђурђевдан је било љуљања, али није забележено да је тада било и витлања.
Најраспрострањеније је било љуљање током Беле недеље. Тада, када би било лепо време, народ је излазио на оближње брежуљке, где се љуљало и витлало. Али љуљало се и у селу, на игралиштима, у двориштима, по механама (у градовима), а чобани би се љуљали и по шумама. Током овог периода се љуљало широм Србије, од Фрушке Горе, до Бољевачког среза, Хомоља, Лесковачке Мораве, таковског краја, целе Шумадије и југозападних крајева Србије. Сматрало се да се то „ваља“ због бољег рода конопље и због здравља људи и стоке. Током Беле недеље се нису обављали пољопривредни радови, већ се само певало, играло и љуљало. Наиме, веровало се да у овом периоду Земља спава. У Лесковачкој Морави се веровало да се тада „сири“ лед, који касније, на први дан Духова, пада у виду грàда и уништава усеве. Сем на овај начин, забрана обављања пољских и осталих послова правдана је тиме да током ове недеље не ваља терати волове. Иначе, у Шумадији се веровало и да ће оног ко се у овом периоду не прољуља болети леђа током целе године. Зато су сви гледали да се бар мало прољуљају. У Лесковачкој Морави се опет веровало да свакоме „ваља“ да се мало пољуља због вештица, па је обредно љуљање било обавезно за све, како за младе, тако и за старе. Ту би на Сирну среду, понегде, прољуљали и ситну стоку (јаре, јагње, прасе) и тада би говорили: „Дај Боже да има и повише јагањци/јарићи/прасци!“. На сличан начин се повикивало у југозападној Србији, на Покладе (Беле и Мрсне), али ради раста конопље: тада се приликом љуљања извикивало: „Оволике конопље на Прокопље!“.
Сем током Беле недеље, у појединим крајевима се љуљало и током других великих празника. Тако се у околини Бољевца веровало да се на Благовести „ваља“ прољуљати на конопцу да би родила конопља, а на Младенце се радило исто. После ручка, девојке би се окупиле, направе љуљашку од сукна и љуљале се наизменично на њој. Ту би били и момци који су љуљали једну по једну девојку, а сваки пут при промени девојке на љуљашци, преостале девојке су оној која се љуља певале овако:
Кој ми се овде љуља?
Мој, мој, Јовано,
Душо, Петкано?
Милка ми се овде љуља!
Мој, мој, Јовано,
Душо, Петкано?
А кој ми је зањишкује?
Мој, мој, Јовано,
Душо, Петкано?
Милован је зањишкује!
Мој, мој, Јовано,
Душо, Петкано?
(Грбић 1909: 45)
Љуљања је било и током Првопосне (глуве) недеље (прва седмица Великог поста), која је цела проткана обичајима вршеним с циљем подстицања плодности земље, стоке и људи. У Лесковачкој Морави би на Чисти понедељак (први понедељак Часног поста) сви укућани устали пре сунца и умили се водом у којој су претходног дана била скувана јаја за ламкање (в. ламкање), а након тога би ишли на нишаљку да се љуљају (у неким местима су то радили само они који су се љуљали током Сирнице). Ово се чинило да би били јаки и чили у послу преко целе године, а забележено је и веровање да се љуљањем на овај дан људи штите од уједа бесног пса током наредне године.
У неким селима Лесковачке Мораве, младе особе су се на Младенце њихале на дрену ради здравља. Слично се радило и на Ђурђевдан: девојке би се рано ујутро о Ђурђевдану купале по рекама и потоцима, а затим се љуљале на дрену, или би се само хватале за његово стабло. У Поповом пољу, у Херцеговини, такође: девојке су на Ђурђевдан раниле пре сунца да се проваљају по роси у житу (да би им коса расла), а затим, када се окупају, оне би се прољуљале о дрену (да би биле здраве као дрен). На Ђурђевдан се љуљало и у Скопској Црној Гори. Момци и девојке су облачили „нове хаљине“ и почињали да се „лељају“ још пре сунца, тако што би везали уже за родно дрво и љуљали се на том конопцу. При томе би певали:
Љељо, љељо! Ђурђево лето пролето!
Девојка се љуља, момак је гледа,
Момак се љуља, девојка га гледа.
У Скопској Црној Гори је о Ђурђевдану такође постојао обичај да се прољуљају на дрену да би током године били „тврди као дрен“.
У Лесковачкој Морави је такође забележено веровање да све љуљашке морају бити растурене чим зађе сунце, да се не би преко ноћи око њих сакупљале олалије и ђаволи, тј. да позитиван утицај дневног магијског љуљања не би био поништен и окренут у своју супротност.
Љуљање се вршило на љуљашкама, на конопцима, на сукну, на „кључу“, тј. на „куки“. Нишаљке (љуљашке), прављене од конопца, качене су за рачвасто и сеновито дрвеће. На конопцу би се љуљали тако што би закачили конопац за згодно дрво (понегде би на грану ставили и неку стару крпу да конопац при љуљању не би трао грану), а онда би се хватали за тај конопац и љуљали. Девојке би селе на љуљашку тако што би се обема рукама ухватиле за конопац, а ногама би притиснуле део конопца којим ће их неко љуљати. Понекад би жене, које су већ успеле да изаткају и уваљају сукно, давале то сукно момцила да се љуљају на њему, не би ли се тако боље отегло.
О љуљању на „кључу“, тј. „куки“ се понајвише зна на основу грађе из Хомоља. Тако су се највише љуљали чобани у шуми. Нашли би дугачку праву мотку са ракљом на крају, па би је ракљастим крајем закачили за чвршћу водоравну грану; затим би са доње стране мотке приковали даску на којој ће стајати онај који се љуља. При љуљању, један стоји на тој дасци држећи се рукама за мотку, а други га гура с леђа све док се први не заљуља довољно да може да се љуља сâм. На овај начин су се понекад љуљала и домаћа чељад у дворишту, или у селу, с тим што су се девојке и жене углавном љуљале одвојено од мушкараца. Ако су морале да се љуљају са њима, онда би крпом завезале сукње око ногу, тако да им се сукње не дижу при љуљању.
Иначе, при љуљању су у хомољским селима постојала правила којих се морало држати: момци су се љуљали међусобно, девојке исто тако (једна другу), а тако су радиле и жене. Ако се љуља мешовито друштво, онда сваки момак љуља своју девојку; младе жене су љуљали млађи мушкарци (вршњаци), старије жене су љуљали старији мушкарци, а девојке без момка су љуљала браћа, или неки други момак из породице. Жењени мушкарци никада нису љуљали девојке, иако су момци могли да љуљају жене. Ни жене ни девојке нису никада љуљале мушкарце. Из свега овога се види присутност перципирања еротске конотације у самом чину љуљања, из чега је проистекла и потреба регулисања правила којима се обезбеђује и чува примереност.
Љуљање је такође било прилика за забаву и међусобно упознавање и гледање између момака и девојака. Током љуљања су певане посебне љуљашке песме, у којима преовлађују љубавни мотиви, као у следећим примерима:
До кој ми се на љуљашку лелеје, лелеје, и!
Стана ми се на љуљашку лелеје, лелеје, и!
До кој ми гу из дворови гледаше, гледаше, и!
Јова ми гу из дворови гледаше, гледаше, и!
На волови навикује, навикује, и!
И на Стану нажмигује, нажнигује, и!
На ти, Стано, на ти шећер, на, и!
(Ђорђевић 1958: 366). Да кој ми се на лулејку љуљаше?
Стана ми се на лулејку љуљаше.
Момче си гу од два рида угледа:
„Полакʼ, полакʼ моју Стану љуљајте
Станино је свилно (ј)уже кидливо
Више главу труло дрво ломљиво,
Оће ми се мила Стана разбије!“
(Васиљевић, 1960, бр. 18) | Оздол иду врца колца, ‒
Лампери, лампепери, којзари,
кланетари, Бојано, Бојано.
Кој ли ми се у њи вози?
Лампери, лампепери, којзари,
кланетари, Бојано, Бојано.
Деска ми се у њи’ вози.
Лампери, лампепери, којзари,
кланетари, Бојано, Бојано.
Кој ли ву је рабаџија?
Лампери, лампепери, којзари,
кланетари, Бојано, Бојано.
Јова ву је рабаџија.
Лампери, лампепери, којзари,
кланетари, Бојано, Бојано.
(Ђорђевић 1958: 366). Заниша се девојче,
Заниша се девојче и!
(Васиљевић, 1960, бр. 16) |
Основна идеја на којој почива логика обредног љуљања је покретање ваздуха и стварање ветра, перципираног као покретача, космичког даха и посредника између земље и неба. Ветар покреће и буди вегетацију и тиме утиче на плодност. Самим тим се повезује са подстицањем раста усева, рецимо, као у случају када се при љуљању магијски утиче да конопља порасте до висине до које допире љуљашка у тренутку када је у највишој тачки. Иста је логика и обредно-магијског љуљања јагањаца, јарића и прасића, којим треба обезбеди да се стока што више множи. Љуљање, такође, има љубавну и сексуалну конотацију, која произилази из ритма проласка љуљашке кроз трем, чиме се симулира спајање мушке и женске биокосмичке снаге. Ово је потпуно у складу са већ поменутом симболиком љуљања, повезаном са идејом плодности, а постојање перцепције о еротској снази љуљања се види из горепоменутих правила, којима је регулисано примерено понашање међу половима за време љуљања, као и љубавног садржаја љуљашких песама. Љуљањем такође долази до магијског спајања особе која се љуља са стаблом на коме се врши љуљање (са љуљашком или без ње), што се види из љуљања о дрену на Ђурђевдан и на Младенце.
Све ово указује на то да у српској традицији љуљање представља магијско-обредну радњу тесно повезана са идејом плодности и да је основна намера са којом је вршено била је да се плодност и раст подстакну и увећају, као и да се снага вегетације пренесе на човека. Секундарно, али у вези са овом својом примарном обредном функцијом, љуљање је сматрано лустративном и апотропејском радњом (заштита од вештица, од уједа бесног пса), као и катарзичким средством, којим се тело ослобађа од зимске обамрлости (да би били чили и јаки у послу) и непријатељсих зимских духова (скидање љуљашки пре заласка сунца да се људима ненаклоњени демони не би љуљали).
Обредна љуљања су забележена такође међу другим народима (југоисточна Азија, Непал, Индија, Кина, Естонија, Шпанија). У кинеској традицији, наизменично кретање при љуљању поистовећује са кретањем јина и јанга и доводи се у везу с идејом плодности. Отуда се у великом делу југоисточне Азије љуљање јавља као део обреда за подстицање плодности. У индијској традицији, у Ргведи, сунце се назива златном љуљашком, чији ритам кретања одређује ритам временских циклуса (смене дана и ноћи, годишњих доба) и ритам људског даха, тј. смену удаха и издаха. У солстицијском обреду махаврата, приноситељ жртве се љуљао на љуљашци указујући на три даха (прану, вјану и апану). Пошто трем за који је закачена љуљашка симболизује врата сунца (улаза у свет и изласка из њега), љуљање се односи на ритам живота и смрти, дисања и издисања, ширења и скупљања. У браманизму се љуљашка зове лађом која води у небо. Због значаја које је љуљању давано у индијској традицији, у појединим крајевима те земље су забележене забране употребе љуљашки ван обреда. Коришћене су искључиво као средство за успостављање везе између земље и неба, па се отуд јављају у обредима призивања кише, а користиле су се и за прорицање о висини пиринча. У Атини је слављена светковина љуљашки, која се везивала за мит о Икаровој смрти. Она је припадала обичајима из Дионисовог култа, а ови су сви тесно повезани са идејом плодности. Током светковине су се девојке вешале о стабла (касније су их замениле округле плоче с људским лицима). Пронађене су такође минојске фигурине на којима су представљене женске особе које се љуљају, што би могло да указује на неки претхеленски обичај у вези са плодношћу.
За нас су посебно интересантна горепоменута веровања других народа у вези са љуљањем која се односе на космичко значење љуљашке, као средства за успостављање везе између Неба и Земље, затим као космичке капије (тј. излаза и улаза у свет), као и поистовећивања Сунца са златном љуљашком (која одређује циклични ритам времена, ритам дисања људи и животиња, односно ритам пулсирања целе биокосмичке сфере). У овим веровањима би требало тражити додатна објашњења календарског тренутка у коме се обредно љуљало међу Србима. Наиме, са љуљањем се календарски почињало током Беле недеље, а ово је период за који се сматрало да се током њега не смеју вршити никакви пољски радови, јер тада Земља спава. Самим тим, љуљање као обредна радња вероватно је повезана са митогемом о Земљи коју, попут уснуле девојке, треба еротски пробудити, тј. са обредном иницијацијом саме Земље. Тиме би оно представљало обредно-магијску припремну радњу неопходну за почетак пољских радова. Током ње је Земљу требало „космички пробудити“ и еротизовати, тако што би се подстакло њено спајање са животодавном снагом Сунца и Неба.
Литература: Оливера Васић. Народне игре југозападне Србије. Књ. 1.Београд: Арт График, 2007; Миодраг А. Васиљевић. Народне мелодије лесковачког краја. Посебна издања САНУ, књ. 330, Музиколошки институт, књ. 11. Београд: Београд: Научно дело, 1960; „Ljuljaška“ u Rečnik simbola. Mitovi, snovi, običaji, postupci,oblici, likovi, boje, brojevi. Priredili A. Gerbran, Ž. Ševalije. Novi Sad: Stylos Art ‒ IK Kiša, 2013; Севатије М. Грбић. „Српски народни обичаји из Среза Бољевачког“, Српски етнографски зборник 14 (1909), књ. 2: 1‒357; Драгутин М. Ђорђевић, Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави. Српски етнографски зборник 70 (1958); Милан Ђ. Милићевић. Српски етнографски зборник, књ.1: Живот Срба сељака. Друго допуњено и прерађено издање. Београд: Српска краљевска академија, 1894; Сава М. Милосављевић. „Српски народни обичаји из Среза Хомољског“, Српски етнографски зборник 19 (1914), Обичаји народа српског, књ. 3: 1−442; Nada Milošević Đorđević. „Ljuljaške“ u R. Pešić, N. Milošević-Đorđević. Narodna književnost. Beograd: Vuk Karadžić, 1984; Љубо Мићовић. „Живот и обичаји Поповаца“, Српски етнографски зборник 65 (1952), Живот и обичаји народни, књ. 29; „Бела недеља“, „Благовести“, „Ђурђевдан“, „Младенци“, „Чисти понедељак“ у Миле Недељковић. Годишњи обичаји у Срба. Београд: Вук Караџић, 1990: 21‒23, 28‒29, 72‒81, 159‒161, 262‒263; Јеремија М. Павловић. „Живот и обичаји народни у крагујевачкој Јасеници у Шумадији“, Српски етнографски зборник 22 (1921), Живот и обичаји народни, књ. 12; П. Ж. Петровић. „Живот и обичаји народа у Гружи“, Српски етнографски зборник 58 (1948), Живот и обичаји народни, књ. 26; П. Ж. Петровић. „Љуљање“ и „Бела недеља“ у Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић. Српски митолошки речник. Београд: Етнографски институт САНУ, 1998; Миленко С. Филиповић. „Обичаји и веровања у Скопској котлини“, Српски етнографски зборник 54 (1939): Живот и обичаји, књ. 24: 277‒583; Милош Ђ. Шкарић. „Живот и обичаји ’Планинаца’ под Фрушком Гором“, Српски етнографски зборник 54 (1939): Живот и обичаји, књ. 24: 1‒274.
Ђорђина Трубарац Матић
