ЋОШАК
ЋОШАК (тур. köşk – угао)#, унутрашњи угао просторије или спољашњи угао куће или било које грађевине. У народној религији Срба, унутрашњим угловима просторија у кући приписиван је посебан значај као местима на којима обитавају душе умрлих предака. Бацање ораха у углове собе у коју је током Бадње вечери унесен бадњак један је од најраспрострањенијих српских обичаја који почива на том веровању и који се и данас практикује. Међу обавезним радњама које врши домаћин уневши бадњак у кућу јесте то да с четири ораха „закрсти“ просторију изговарајући речи „У име Оца и Сина и Светога Духа!“, бацајући по један орах у сва четири угла собе. Иако се он данас врши у христијанизованој форми, корени овог обичаја налазе се у старијим, претхришћанским слојевима народне религије. То је случај и са низом других српских народних обичаја практикованих о Бадњој вечери, који јасно указују на идеју породичног празничног окупљања и заједничког обедовања живих и умрлих чланова породице у ноћи уочи Божића. Ораси, као типични жртвени дар намењен мртвима, овде се јавља у својој уобичајеној функцији, а бацају се у углове просторије управо зато што се сматра да духови предака обитавају у ћ. просторије. У већини крајева орахе баца домаћин, а понегде би то радило неко од домаће деце и то жмурећи. За разлику од осталих ораха, који су се обавезно налазили на трпези током Бадње вечери, као и ораха којима је домаћица заједно с пшеницом даривала бадњак бацајући их из сита у тренутку уношења бадњака у кућу и које би укућани касније тражили у слами, крцали, јели и по њима предвиђали какве ће среће бити у наредној години, она четири ораха бачена у ћ. просторије нису смела да се крцају, једу, померају и пипају за све време тродневног прослављања Божића. Ова забрана је објашњавана еуфемизмима (нпр. да се укућанима „не скрца срећа“ и „да се током године не ломе судови“), којима се прикрива опасност од смрти којој су изложени они који наруше табу жртвеног дара намењеног мртвима. У појединим крајевима су ови ораси коришћени за откривање лопова; орах су ломили на месту на коме се налазила украдена ствар и веровали да тиме могу открити ко ју је отуђио. То показује да је орах који је на Бадње вече и током Божића лежао у ћошку по својој функцији поистовећиван с чуварем граница, тј. силом која штити од нарушавања (не)материјалних својинских међа. У складу с тим је и веровање да кућна змија живи управо испод ћ. куће.
Назнаке некадашњег веровања да умрли преци бораве у ћ. просторија забележени су и међу другим словенским и балтичким народима. Литванци су на Задушнице, обележаване у октобру, пре јела остављали нешто хране у углове собе у којој обедују. Међу Источним Словенима је забележен обичај да се вода коришћена за купање покојника просипа крај спољашњег ћ. куће, где су и спаљивани ђубре и слама преостали након изношења покојника. Веровало се да се тако укућани штите од смрти. У Русији би бабице, током порођаја, узимале четири камичка откинута од пећи и бацале их у сва четири ћ. изговарајући „Овај каменчић у ћошак, ђавола по челу!“, чиме су новорођенче и породиљу штитиле од смрти.
Перцепција ћ. као граничне зоне између сфера и светова (живих и умрлих, здравља и болести, домаћег и дивљег, људског и демонског, свог и туђег) видна је у разним другим обичајима српског народа, као што су: веровање да се неизлечива болест поуздано лечи тако што оболели треба затворених очију да сакупи шта помете у четири угла, а затим то запали и тим димом накади болно место; веровање да се кућа чува од бува тако што се штапом три пута удари у углове куће и каже: „Све у гору и у воду!“, или да се засад пшенице чува од вештица тако што се са секиром у рукама иде од угла до угла њиве и на сваком ћ. преломи преко колена струк пшенице уз формуларно обраћање пшеници попут овог које је забележио Симеон Ђурић: „Пшеницо моја, ако те буде звала злотворница да дођеш, а ти реци: не могу јер сам шебава и кљаста, господар ми је ногу преломио, а свом сам господару свијетла и црљена како уочи Светога Ђурђија тако и на Светога Јована и преко цијеле године дана“; када се дође на почетни угао, стане се у пшеницу, секиром се закрсти три пута и тиме се вештицама „пресеца пут“. Као гранично место ћ. се јавља не само у обредно-магијској већ и у свакодневној сфери, као простор привременог изопштења појединца из заједнице којој припада, као када се дете казни одласком у ћ.
У словенском народном градитељству забележени су разни обичаји из којих се види значај одређивања ћ. на будућој кући тиме што се поставља камење, а испод њега парче хлеба или шака пшенице, или посуда с водом крај камена, па ако током два-три дана остану нетакнути, то је знак да је место добро за изградњу куће. Уз ћ. темеља будуће куће стављани су новац, освештани предмети или храна.
Престижним се сматра имати кућу на лакат, тј. ону која се налази на ћ. Практична страна овакве куће је да гледа на две улице, али значај који јој се приписује почива умногоме на дубљој асоцијацији с „каменом од угла“. Његове значењске импликације су многобројне у културама великог броја народа широм света, почевши од појма угаоног камена у традиционалном грађевинарству, све до „камена од угла“ као метафоре коју сам Исус Христос користи када говори о себи.
Литература: Tatyana. A. Agapkina. „Ćošak“ u: Slovenska enciklopedija: enciklopedijski rečnik. Ur. Svetlana M. Tolstoj, Ljubinsko Radenković. Beograd: Zepter Book World, 2001: 547‒548; Simeon Đurić. „Srpski narodni običaji u Gornjoj Krajini“ u: Veselin Čajkanović (ur.). Srpski ethografski zbornik, knj. 50: Rasprave i građa, knj. 1. Beograd: Srpska kraljevska akademija, 196‒205; Mile Nedeljković. „Badnji dan“ u: Godišnji običaji u Srba. Beograd: Vuk Кaradžić, 1990: 9‒21, Veselin Čajkanović. „Nekolike opšte pojave u staroj srpskoj religiji“ u: Vojislav Đurić (pr.), Sabrana dela iz srpske religije i mitologije, tom 2: Studije iz srpske religije i folklora. Beograd: SKZ ‒ BIGZ ‒ Prosveta ‒ Partenon, 1994 [1932]. 171‒232. Veselin Čajkanović. „Svetac na desnom ramenu“ u: Vojislav Đurić (pr.), Sabrana dela iz srpske religije i mitologije, tom 2: Studije iz srpske religije i folklora. Beograd: SKZ ‒ BIGZ ‒ Prosveta ‒ Partenon, 1994 [1935]. 289‒294. Veselin Čajkanović. „Domaća religija i kult“ u: Vojislav Đurić (pr.), Sabrana dela iz srpske religije i mitologije, tom 5: Stara srpska religija i mitologija. Beograd: SKZ ‒ BIGZ ‒ Prosveta ‒ Partenon, 1994. 72‒160. Vuk S. Karadžić. „Vukova građa“ u: Veselin Čajkanović (ur.). Srpski ethografski zbornik, knj. 50: Rasprave i građa, knj. 1. Beograd: Srpska kraljevska akademija, 9‒94. Špiro Kulišić. „Orah“ u: Kulišić Š., P. Ž. Petrović, N. Pantelić, Srpski mitološki rečnik. Beograd: Etnografski institut SANU, 1998: 339.
Ђорђина Трубарац Матић
