ФРУЛА
Фрула (хунг.) је народни музички, дувачки инструмент, прављен најчешће од дрвета. Тешко се може одредити када је овај архаични фолклорни инструмент први пут употребљен, али се сматра да је потекао из источних земаља (Персија). Према археолошким налазима може се закључити да су људи још у камено доба имали инструмент сличан данашњој фрули, прављен од костију. У прошлости је фрула, као и други инструменти, служила за комуникацију са вишим силама, а била је и сигнално средство. Како су се човек и његове потребе развијали, тако и инструменти постају искључиво музичке справе. Фрула данас има превасходно забавно-уметничку улогу. У репертоар фруле данас махом улазе игре, затим чобанске импровизације, а некада и песме.
Фрула спада у дувачке, тј. у аерофоне народне инструменте (од грчких речи аer − ’ваздух’ и phone − ’звук’). Звук код аерофоних инструмената настаје треперењем ваздушног стуба у цевима (отвореним или затвореним). Овакви инстурменти се у народу називају и свирале. Фрула спада у дувачке инструменте као подгрупу аерофоних народних инструмената, а у оквиру ове подгрупе у тзв. лабијалне дувачке инструменте. Код овог типа инструмената звук настаје када млаз ваздуха наиђе на оштру ивицу цеви инструмента. То су дувачки инструменти без ударног језичка и састоје се од краћих цилиндричних цеви затворених на једном крају.
Код готово свих народа света постоји фрула као фолклорни инструмент,различитих величина и конструкција. Дувачки инструменти били су познати у Египту (две растављене свирале, док је дуга једнострука свирала била веома ретка). Свирала је тада била женски, а труба мушки инструмент, коришћен у војним процесијама. Један од најстаријих помена диаулоса (двоструке свирале) налази се у Хомеровој Илијади, мада је овај инструмент био познат Грцима већ неколико векова пре Хомеровог доба.
Свирала је у Србији и по изгледу и по величини веома различита од оне из других земаља. Фрула у музичкој традицији на територији Србије има сигналну улогу, тј. служи при чувању стоке, али је данас чешћа њена уметничка улога, извођење кола и песама ради забаве.
За добијање чистог и доброг тона најважнија је грађа инструмента. Фруле се израђују од разних врста дрвета, најчешће шљиве и дрена, пошто се то дрво најлакше буши. Израда се разликује код Срба и Влаха (који после Срба имају најчешћу примену фруле). Срби фрулу праве изједна, док Власи преполове грану, потом је обраде и онда спајају. Фрула се састоји из чепа у коме је хоризонтални прорез за удувавање ваздуха са једне стране цеви, ивице које се зове брид, према којој је усмерен ваздух, ветрила које се налази са задње стране, излазног отвора одушка, као и од шест рупица са предње и једне са задње стране инструмента. У зависности од места на коме се налази четвртасти отвор са оштрим бридом разликују се две врсте фрула. Једна је фрула која има изрез на предњој страни, и на њој је усник косо постављен. Она се назива кљунаста свирала или билбил (Косово). Фрула са истим карактеристикама, али нешто другачијег облика јесте ћурлик (Босна). Други тип фруле је онај са изрезом на задњој страни и такве фруле се називају дудук (тур. düdük), свираја (Црна Гора), ћурликалица (Книн), свирока, свирајка, свиралче (Србија), у сврљишком крају дудуче, дудучка, дудук (мала, средња и велика фрула), као и кавал у источној Србији.
Називи за фрулу су веома разноврсни, а мотивисани су често њеном грађом и величином. Тако се у српским народним говорима срећу и називи фрула, флура, флуре, врула, свирка, свираљка, свирал’а, свираља, свирче, свираљче, свирајч’е, свираика, свиралица, свијарица, свирајица, свираја, свирало, дудук, дудујче, дудуче, шупелћа, шупељка, кафол, ћурликало, ћурлик, пишћа и др. У српском су језику бројни и фразеологизми у којима је централна лексема фрула (последња (девета или задња) рупа на свирали – ’безвредна ствар’ или ’неважна особа’; дувати у исти дудук – ’исто мислити са неким’). Постоји и изрека Засвирај, али и за појас задени, што значи ’знати меру’. Један од назива за фрулу, дудук, има у српском језику и фигуративно значење ’глуп човек’.
Код Влаха се срећу називи фрула, дудук и флуер. Власи, као национална мањина која живи на територији Србије, имају велики значај у очувању фрулашке свирке. Они су претежно сточари, па су код њих популарни сточарски инструменти, као што је српска фрула, која у овом случају представља сигнални инструмент. Народни ансамбли, који су популарни у Србији, и код Влаха имају своју традицију, па су чести фрулашки ансамбли, али и мешовити, нпр. флуер, две виолине и бубањ.
У средњовековној Србији свирач који свира на свирали називао се свирац или свиралник, и ти називи су се доводили у везу искључиво са свиралом (фрулом, флаутом). Сви свирачи у то време били су скомраси (путујући музичари) и требало је да забаве присутне. Црква овај инструмент није подржавала, нити је било одобравано плесање и певање. Зато су доношене забране свирања свирале, као и свих видова световне забаве, а свирале су се (поред гусала) сматрале средством „ђаволске обмане”.
У народној музичкој пракси одувек су постојали ансамбли различитог састава. Код старијих састава ансамбли су имали два до три извођача, а у XX веку јављају се сложенији ансамбли, по узору на европске, који имају већи број извођача. У Србији су најпопуларнији дувачки ансамбли, који се деле на лимене (тзв. блех) дувачке и фрулашке. Фрулашки ансамбли су најчешћи у североисточној Србији. Сачињава их три до четири фрулаша, који свирају фруле различите величине, уз обавезну ритмичку пратњу, најчешће бубња. Карактеристична свирка за ове анасамбле је у паралелним октавама.
У грчкој митологији и култури посебно и значајно место заузима Панова фрула. Према предању, фрулу је изумео Пан, персонификација пастирског живота, који је првобитно био полуживотиња-получовек, а касније се сматрао богом пећина и гајева. Пан је фрулом увесељавао богове, нимфе, људе и животиње. У народној бајци У цара Тројана козје уши, коју је забележио Вук Стеф. Караџић и објавио је у Српским народним приповијеткама (Беч, 1853), помиње се фрула направљена од трске, која је израсла на ономе месту на коме је берберин поверио земљи своју тајну.
Фрула је као народни, фолклорни инструмент присутна и у српским народним обичајима и веровањима. Тако се, на пример, сматра да када се засвира у магичну фрулу, чак и покојници устају из гроба да заиграју. На звук фруле крећу се кола без запрежне стоке и тада се окупљају ђаволи и нечиста сила. Када чобанин засвира у фрулу, козе заиграју. Постоји и предање о крилатом човеку који је изашао из језера, засвирао у свиралу, шарену као највећа змија, па су се камење и грање зањихали. Забележена је и легенда о детету које је свиралом ударило црну мачку на буњишту, па у тај час постало хромо.
Литература: Džerald Abraham, Oksfordska istorija muzike, Beograd: Clio, 2001; Грађа за Српски дијалектолошки атлас, у поседу Међуакадемијског одбора за дијалектолошке атласе при САНУ и Института за српски језик САНУ; Станоје Бојанин, Забаве и светковине у средњовековној Србији. Од краја XII до краја XV века, Београд: Историјски институт – Службени гласник, 2005; Драгослав Девић, Народни музички инструменти. Скрипта за студенте упоредног предмета, Београд: Факултет музичке уметности, 1974; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Josip Matešić, Frazeološki rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika, Zagreb: IRO „Školska knjiga“, 1982; Софија Милорадовић, Музички жаргон младих и музыкальный молодёжный сленг. Компаративни поглед, Београд: Етнографски институт САНУ, 2012; Речник српскохрватскога књижевног језика I−VI, Нови Сад – Загреб: Mатица српска − Матица хрватска,1967–1978; Словенска митологија – енциклопедијски речник, Београд: Zepter Book World, 2001; Jean Chevalier, Alain Gheerbrant, Rječnik simbola, Zagreb: Matica hrvatska, 1989.
Нина Аксић
