ЊИВА
Реч њива често се у речницима упућује на реч ораница као синонимну. Њива представља врсту обрадивог земљишта, које се користи за ратарске потребе, односно – на њиви се узгајају биљне културе, као што су житарице и индустријске биљке. У Речнику српскога језика су под одредницом њива наведена два значења: 1. комад земљишта, поља које се обрађује, ораница. 2. фиг. област, подручје неке делатности, занимања, посла и сл. (РСЈ 2011, Њива). У Србији се највише оваквог плодног земљишта налази у Војводини и другде по котлинским и низијским пределима.
Метафоричком синтагмом господња њива именује се и читав овоземљаски свет на коме је Бог посејао живот. Oбрадива земља у српској култури и традицији, поред материјалне вредности, има и одређену духовну димензију, јер бранити своју њиву у ратовима значило је бранити своје имање. Она представља резултат великог човековог труда и симбол је плодности, те је одувек била основни извор опстанка. За Србе, све до Другог светског рата (дакле, док је Србија била претежно рурална), бити без њиве значило је велико сиромаштво и срамоту, што потврђује и назив беземљаш. Њива се наслеђивала с колена на колено и није се смела делити. О значају њиве сведочи и веровање које постоји у српском народу – да не треба ићи посред њиве, већ уколико се жели прећи од једног до другог села, треба то чинити уз међу њива или путем.
Узгајање биљака на њивама довело је до другачијег рачунања времена, тј. време је почело да се рачуна „према земљорадничкој производној години, условљеној сунчевим кретањем“ (Ђаповић 1995, 125). Тако су настали и многи народни магијско-религијски обреди, којима се желела постићи већа плодност, заштита усева и др. И различити делови њиве, као и радње које се обављају на њој, имају своју симболику, па чак представљају и део поменутих обреда. Тако међа, на пример, поред тога што представља границу између два обрадива поседа, има и магијско-религијску функцију. За међу се намењује необрађени појас граничне земље, дрворед, јарак, ограда или камен, а као објекат који има функцију заштите од померања међе може се користити гроб, животињска кост, камен са урезаним симболом крста, дрвеће са верским симболом и др. Као посебно важан елемент поменутих магијско-религијских обреда издваја се забрана померања међе, која је табуисана навлачењем клетве на онога који је премести (премеђаш). Такође, на међашном простору се не седи, на њему се не спава, не диже се кућа, нити се на том месту задржава.
Сетва и жетва су радње које се одвијају на њиви и уз које се везују изузетно значајни ритуали који би требало да побољшају летину, као што су заоравање прве бразде, призивање кише и др. Велика пажња поклања се сејању, тј. првом орању, за које се тачно бирају место, алат, семе, стока, начин заоравања прве бразде и др. Први дан орања је изузетно свечан и налик је празнику, јер се људи тада свечано облаче, а стока се кити цвећем и звончићима, затим се водом и босиљком попрска када дође на њиву, па се потом орачи помоле Богу и светом водом прекрсте њиву. Сеје се ћутећи, а ову радњу врши мушкарац-домаћин. У прву бразду се често закопа јаје, док се прва шака семена баца увис, или се жмурећи засеје. Након заоравања се руча, при чему је обавезна припрема погаче (браздаонице), која се ломи, понекад и над воловима. Знатна пажња се током овог дана придаје волу и плугу којима се заорава прва бразда – као симболима плодности, тј. оплођивања земље. Жетва, као завршетак производног циклуса, представља радост, изводи се групно, најчешће сазивањем мобе, уз песму. Првог дана жетве важно је обратити пажњу на доба дана у које се полази да се жање (после изласка сунца), затим је важно почупати прво жито или јечам и направити ужад за везивање снопова, па изабрати добар срп и не предавати га из руке у руку. Први сноп треба усправити и оставити га да тако стоји до краја жетве, а онда га понети кући, док последњи сноп треба или оставити на њиви (жртва захвалница Земљи и обнављање плодности), или пак понети кући. У овом магијском обреду је важно и полагање српова око последњег снопа, као и бацање последњег снопа увис. Изузетно је значајно сплитање венца које започиње најстарија жена-жетелац, а наставља млада жена која је свечано обучена и која тај венац уноси у своје двориште уз песму.
Сам радник – орач представља неку врсту јунака у словенској митологији. Код словенских народа постоје различити митови и легенде у којима је орач представљен као јунак који спасава земљу и људе од змаја, док су у другим традицијама религијске личности, као што су Адам или Исус, били и сами орачи којима је Бог подарио плуг и земљу. У Украјини, орач је чак и сам Бог који оре златним плугом, док Свети Петар гони златне волове. И у многим епским песмама помињу се значајне историјске личности као орачи (у Србији, на пример, Краљевић Марко). Оруђе којим се оре – плуг и рало – такође је сматрано за свето. Тако су ова два оруђа била елементи божићних и ускршњих обреда у већини словенских земаља (рало се ставља на Бадње вече на сто да кртице и мишеви не униште њиву, плуг се од теста прави на новогодишњем обредном хлебу итд.). Орач и орање имају своју улогу и у оборавању села или њиве, што представља један од магијско-религијских обреда у функцији заштите простора од болести и других неповољних дешавања.
У српским народним умотворинама, као што су загонетке, епске и лирске народне песме и приче, често се среће помињање њиве или орања. Тако се у народним посленичким песмама или песмама о раду, које прате различите сеоске послове, па тако и оне на њиви (жетелачке и др.), истичу вредност и лепота рада, али и тежина коју носи тај рад, поготово ако је надничарски. Једна од песама ове врсте је и „Дуга дана у зла господара“, у којој се истиче тежак и мукотрпан рад: „Дуга дана у зла господара! Не да сјести, нити починути; саставио ручак и вечеру, Дуга лука, а мотика тупа; тврда бразда, широки разори, а уврати не мо`ш догледати“. У овој песми, дуга лука представља дугу њиву, широки разори – широке слогове орања, а уврати су део њиве на којима орач окреће земљу, која је на том делу најтврђа. О жетви као магијској радњи говори се у једној од лирских народних песама – „Жетву жела вила и дјевојка“, у којој се пева о томе како, уз посредство више силе (вила), а током магијског обреда (жетва), треба привући момка и остварити љубавну везу. Као и када је у питању жетва, и помињање орања среће се у народној поезији, и то епској – у песми „Орање Марка Краљевића“, са симболичком улогом значајном за осликавање супротстављања мрском вишевековном завојевачу. Осим у народним песмама, помињање њиве може се срести и у загонеткама, од којих је једна: „Бијела њива, црно сјеме, мудра глава која сеје“, чија је одгонетка – писмо.
У српским сановницима, видети њиву значи да те очекује успех у кући, а радити на њиви значи да ће ти се труд и рад исплатити. Често су њива и ораница и у сановницима у синонимском односу, те видети ораницу значи да ће те развеселити мали успех, или да ће мир и слога владати у твојој кући. Видети зелену ораницу значи да те чека велика срећа, обрађену ораницу – да ће ти се наде ускоро испунити, или да ћеш имати добитак, а видети необрађену, тј. запуштену ораницу – да ћеш бити преварен и да те очекују неуспех или бриге. Затим, радити на ораници, орати значи да те очекују срећа и весеље у браку, или пак успех на послу, као и родна година, док гледати како други ради на ораници значи да ћеш бити осрамоћен, или да ће ти се у послу јавити проблеми које ћеш лако решити.
У дијалекатским речницима српског језика срећу се описи појмова њива и ораница, као и различити примери из народних говора којима се илуструје значење ових појмова. Један од тих описа, етнолошки занимљив, јесте тај да њива представља обредни божићни хлеб који по себи има рељефне представе направљене од теста (Тимок), док се у овим речницима може срести и синтагма посна њива, којом се именује њива која дуго није била нађубрена: „Посну њиву да наториш, ако оч да ти се туј раџа леб“ (Тимок). Реч њива може се наћи и у „Обртном асоцијативном речнику српскога језика“, као асоцијација на следеће појмове: трактор, сељак, кромпир, радник, ђубре, купус, хлеб, приход, али и на појмове као што су родољуб и живот.
На територији Републике Српске постоји топоним Дуга њива, излетиште и ваздушна бања на планини Требава, у општини Модрича. На овом месту подигнут је и манастир Српске православне цркве – Дуга Њива, који је посвећен Светом пророку Илији, а који припада Зворничко-тузланској епархији.
Литература и извори: Динић, Јакша. 2008. Тимочки дијалекатски речник. Београд: Институт за српски језик САНУ; Драгићевић, Рајна, Предраг Пипер и Марија Стефановић. 2011. Обратни асоцијативни речник српскога језика. Део 2, од реакције ка стимулусу. Београд. Београдска књига: Службени гласник; Ђаповић, Ласта. 1995. Земља, веровања и ритуали. Београд: Етнографски институт САНУ; Мастило, Наталија. 2008. Речник савремене српске географске терминологије. Београд: Географски факултет; Речник српскога језика. 2011. Нови Сад: Матица српска; Српски код http://www.srpskikod.org/sr/%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%B8-%D0%BD%D0%B8%D0%B2%D0%BE/%D1%9A%D0%B8%D0%B2%D0%B0; Толстој, Светлана М. и Љубинко Раденковић (ред.). 2001. Словенска митологија, енциклопедијски речник. Београд: Zepter book world; Ћупурдија, Бранко. 1982. Аграрна магија у традиционалној култури Срба. Посебна издања, књига 23. Београд: Етнографски институт Српске академије наука и уметности; http://www.sanovnik.org/sanjati-pojam-sa-pocetnim-slovom-nj.html; http://www.navidiku.rs/sanovnik/O
Нина Аксић
