ЊУ ЕЈЏ
ЊУ ЕЈЏ (енг. New Age – ново доба) означава широк спектар савремених религијских и духовно-езотеријских концепата, веровања и пракси који су се нарочито развили током 1960-их и 1970-их година у Северној Америци и Западној Европи, махом као алтернатива традиционалним, званично прихваћеним религијама. У том смислу је сродан појму алтернативне религиозности, премда поједини аспекти њу ејџа надилазе оквире тог појма. Термин се најпре одомаћио у популарној култури, а затим и у научном дискурсу. Иако многи његови елементи воде порекло још од позноантичких гностичких и миленаристичких идеја, њ.е. је превасходно феномен модернизма, који се развио као одговор на преовлађујући дух научног рационализма и идеолошку доминацију традиционалних религија. Међу најважнијим претечама су Емануел Сведенборг (1688–1772) и његово учење о могућности непосредног општења са вишим бићима, Франц Месмер (1734–1815) са учењем о „анималном магнетизму“ из којег ће се развити спиритизам, као и Теозофско друштво са својим астролошким спекулацијама о новом еону. Управо су теозофска учења о ери Водолије као новом астролошком добу, које настаје као резултат прецесије осе Земљине ротације и доводи до опште промене свести човечанства, увела појам „новог доба“ у шири дискурс популарне културе. Појам је прихватио и Карл Густав Јунг (1875–1961), значајно доприневши психологизацији и сцијентизацији религијских и езотеријских концепата као важним одликама данашњег њ.е. Премда и даље важан многим следбеницима, астролошко-миленаристички аспект њ.е. као очекиваног доба универзалне трансформације постепено је уступио место њ.е. схваћеном у ширем смислу, као заједничком означитељу за велики дијапазон веровања и пракси – различитих видова исцељивања (реики, кристалотерапија, аура-сома терапија итд.), медијумског посредовања у контакту са оностраним (тзв. каналисање), прорицања (астрологија, тарот карте, ји-ђинг итд.), као и техникâ личног развоја и просветљења, „самопомоћи“, позитивног размишљања, креативне визуализације и сл. У њ.е. у ширем смислу спадају и еклектички нови религијски покрети, окултно-езотеријске доктрине и групе, као и бројни покрети са префиксом нео: неопаганизам, неогностицизам, неошаманизам итд. Због тако широког опсега и немогућности прецизнијег дефинисања термина, поједини научници њ.е. сматрају неадекватним аналитичким појмом и предлажу термине „култни миље“, „холистички миље“, „нови религијски покрети“, „контракултурни Zeitgeist“ и сл. Други њ.е. и даље сматрају корисном етском категоријом, премда већина следбеника њ.е. не користи тај термин да означи своју личну оријентацију, док га многи доживљавају и као пежоративан. Већина њих своја уверења и праксе не види као религиозне већ као духовне/спиритуалне, поистовећујући термин „религија“ с репресивношћу и догматизмом традиционалних верских институција.
У најширем смислу, њ.е. се може схватити као производ преображаја старијих религијских, филозофских и езотеријских идејних токова у социокултурном контексту сцијентизације, технологизације, секуларизације и глобализације. Једним значајним делом он је и наслеђе контракултурних покрета 1960-их и 1970-их, иако последњих деценија све уочљивије подлеже комерцијализацији и комодификацији као процесима својственим тржишним условима неолибералне економије. Иако су му корени у Северној Америци и Западној Европи, временом је стекао глобални опсег, а од 1990-их интензивно се развија и у Србији. Упркос разноврстности приступâ и оријентација, могуће је истаћи неколико општих одлика њ.е.: 1) холистички поглед на свет и човека (постојање божанске енергије која све прожима и хармонизује), који подразумева и могућност заједничког исцељивања тела и духа, као и алтернативне приступе медицини; 2) способност личног духовног преображаја, а често и непосредног контакта с оностраном реалношћу; 3) нагласак на индивидуалном напретку и благостању (енг. wellbeing); 4) инклузивност и тежња ка синкретизму; 5) изражена психологизација религијских концепата и нагласак на личном духовном искуству. Премда је настао као скуп супкултура, што у великој мери и даље представља, поједини видови њ.е. успешно се интегришу у главне токове културе. Док неки огранци остају маргинализовани због немогућности да се ускладе са елементарним научним сазнањима о свету (нпр. веровање у Земљу као равну плочу или у владавину хуманоидних рептила), други настоје да се дистанцирају од етикете њ.е. и постепено престају да буду перципирани као супкултуре (нпр. јога, течајеви медитације и позитивне афирмације за запослене у компанијама, породичне констелације за успех у бизнису, литература за психолошку самопомоћ и сл.).
Литература: Corrywright, Dominic. 2003. Theoretical and Empirical Investigations into New Age Spiritualities. Oxford: Peter Lang; Hammer, Olav. 2000. Claiming Knowledge: Strategies of Epistemology from Theosophy to the New Age. Leiden: E. J. Brill; Hanegraaff, Wouter J. 1996. New Age Religion and Western Culture: Esotericism in the Mirror of Secular Thought. Leiden: E. J. Brill; Heelas, Paul. 1996. The New Age Movement: The Celebration of the Self and the Sacralization of Modernity. Oxford: Blackwell; Putnik, Noel. 2023. “Recent Academic Research on Esotericism in the Balkans”. Aries. Journal for the Study of Western Esotericism 23 (1): 23–38; Radulović, Lidija. 2007. Okultizam ovde i sada. Magija, religija i pomodni kultovi u Beogradu. Beograd: Srpski genealoški centar; York, Michael. 1995. The Emerging Network: A Sociology of the New Age and Neo-Pagan Movements. Lanham, Md.: Rowman & Littlefield.
Ноел Путник
