ЕТНИЧКИ ПЛЕС
ЕТНИЧКИ ПЛЕС (енг. ethnic dance), плесна форма повезана с одређеном етничком групом и њеним културним, историјским и идентитетским оквирима; плес који припадници неке заједнице препознају као део сопствене традиције, а који може служити као средство изражавања или истицања етничког идентитета. За разлику од термина народна игра, који припада романтичарској традицији конструисања „изворне народне културе“, појам е.п. развио се у оквирима колонијалне и ране антрополошке праксе, где је коришћен да означи плесове „других“ култура у односу на западне плесне форме. У научној литератури не постоји јединствена и општеприхваћена дефиниција е.п., а његова тумачења зависе од тога како се дефинишу етничка група и етницитет. У антропологији се разликују есенцијалистички приступи, према којима је етнички идентитет задат рођењем, и конструкционистички приступи, који истичу променљивост и ситуациону употребу идентитета. Полазећи од ових разлика, е.п. се може посматрати као плес који се јавља у оквирима заједнице која верује да дели заједничко порекло, језик, историју или елементе културне традиције. За разлику од појма традиционални плес, који се најчешће односи на форме које се преносе кроз генерације и доживљавају се као део културног наслеђа дате заједнице, појам е.п. упућује пре свега на однос између плесне праксе и етничког идентитета. Плес може бити традиционалан, а да у датом контексту не функционише као израз етничке припадности, као што и савремене, па и сценске форме могу постати етнички означене уколико се користе као средство представљања или наглашавања етничког идентитета.
У савременим етнокореолошким приступима најчешће се полази од мишљења Андрија Нахачевског, који истиче да се појам е.п. мора довести у везу с појмом етницитет. Према његовом тумачењу, етничким се може сматрати сваки плес који се јавља у крос-културним ситуацијама и који упућује на специфичну културу или групу, било да га тако перципирају само учесници, публика или истраживачи. Значајно је запажање Џоан Кеалинохомоку, која указује на то да је термин е.п. историјски уведен како би се направила разлика између „западних“ и „незападних“ плесних форми. Како истиче, то је довело до дубоко проблематичне дихотомије у којој је балет представљан као „неетнички“ и као супериорнији у односу на плесове других култура. Критички преокрет десио се када је Кеалинохомокуова аргументовала да је и балет е.п., јер га је обликовала западна културна традиција, која је сама по себи етничка. У прилог томе Дикси Дур указује на то да су начини на које балет користи тело, простор и време директно повезани с нормама културе која га је произвела, те стога и он припада категорији е.п. Степен до којег плес упућује на идентитет одређене етничке групе означава етничка истакнутост. Нахачевски истиче да она постоји пре свега „у очима истраживача“ или спољног посматрача: припадници неке групе не морају свој плес доживљавати као етнички наглашен, док ће га посматрач, у крос-културном контексту, видети управо као средство истицања етничког идентитета.
У домаћој етнокореолошкој и етнолошкој литератури појам е.п. дуго није био у широј употреби. Истраживачи су претежно користили термине народна игра, традиционална игра, а касније и плес, у складу с развојем дисциплине и постепеним напуштањем романтичарског концепта „народне културе“. Тек у новијим радовима, под утицајем антрополошких теорија етницитета и транснационалних студија, плесне праксе почињу се тумачити и у кључу етничког представљања и симболичког обликовања идентитета. У том смислу, одређене плесне форме које се у локалном контексту у Србији перципирају као уобичајене или „традиционалне“, у миграционим и дијаспорским срединама могу попримити изразито етничку димензију. На пример, извођење кола у вернакуларним окупљањима српске дијаспоре функционише не само као рекреативна пракса већ и као средство симболичког разграничења и афирмације колективног идентитета у крос-културном окружењу.
Сходно различитим тумачењима, е.п. представља свака форма плеса која се повезује с одређеном етничком групом, било као део њене традиције или као средство којим се у одређеном контексту изражава или наглашава етничка припадност. Он се може јављати у сеоским или градским срединама, у традиционалним, миграционим, дијаспорским или сценским контекстима, а његова „етничност“ може бити више или мање наглашена у зависности од публике, намере извођача и околности извођења.
Литература: Durr, Dixie. 1986. On the 'Ethnicity' of the Ballet and Ballet-Dancing. Journal For the Anthropological Study of Human Movement 4: 1–14; Kealiinohomoku, Joann. 1970. AnAnthropologist Looks at Ballet as a Form of Ethnic Dance. In: Impulse 1969–1970, ed. Marina Van Tuyl, 24–33. San Francisco, California: Impulse Publications; Nahachewsky, Andry. 2012. Ukrainian Dance: A Cross-Cultural Approach. Jefferson, North Carolina and London: McFarland & Company; Nedeljković, Saša. 2007. Čast, krv i suze: Ogledi iz antropologije etniciteta i nacionalizma. Beograd: Zlatni zmaj.
Милош Рашић
