ЖИВОТИЊСКИ ОБРТ
ЖИВОТИЊСКИ ОБРТ представља промену приступа истраживању улоге осталих животиња у људским друштвима приметну у друштвеним и хуманистичким наукама од краја 1980-их година. Ранији приступи третирали су животиње као пасивне објекте: економске („добре за јело“) или симболичке ресурсе („добре за мишљење“) или пак као „прозоре и огледала“ за сагледавање међуљудских односа. Ж.о. карактеришу приступи који остале животиње третирају као субјекте, дејствена бића (дејственост) и активне учеснице у људским друштвима и културама које са људима граде социјалне односе.
У друштвеним и хуманистичким наукама начелно, а у антропологији посебно (антропологија људско-животињских односа) ж.о. је наступио захваљујући сплету фактора који су утицали на друштво и науку у другој половини 20. в. Кључни фактори су: сцијентификација социјалних покрета – утицаји које су прогресивни друштвени покрети имали на друштво одразили су се посебно на друштвене и хуманистичке дисциплине, кроз установљавање нових истраживачких поља, дисциплина и субдисциплина. Покрет за права животиња је последњи доживео сцијентификацију, крајем 1980-их, кроз настанак интердисциплинарног поља студија људско-животињских односа које је у фокус научних истраживања најпре поставило етичка питања у вези са третманом осталих животиња у савременом друштву. Етичка питања – потекла из покрета за права животиња и из ширег еколошког покрета, била су условљена и текућом еколошком кризом (и улогом нпр. индустријског сточарства у њој) која је од 1960-их имала све већег одјека у науци – од климатологије, геонаука, медицине, биологије, па све до друштвених и хуманистичких наука. Студије доместикације (припитомљавања) животиња у археологији – у другој половини 20. в. почињу да постављају питања о улози самих животиња у процесима доместикације. Удаљавајући се од идеје да је припитомљавање врста нешто што „ми“ радимо „њима“, оне промишљају припитомљавање као симбиотички однос, а касније пропитују и шта је то што је људе учинило пријемчивим за остале животиње – стављајући тако дејственост самих животиња у фокус и отварајући нова питања за истраживаче који се баве односима између људи и животиња у савременим контекстима. Деколонизација антропологије – означила је препознавање и признавање колонијалних корена и наслеђа антропологије, и последично преиспитивање старих методолошких поставки и дисциплинарних аршина попут дихотомије између природе и културе. Питања која се тичу односа моћи и неједнакости постају легитимне теме за истраживање односа између људи и осталих животиња у антропологији, и шире у друштвеним и хуманистичким наукама. У методолошком смислу за ж.о. била је значајна теорија актера и мрежа (енг. actor-network theory) – која је потекла из студија науке и технологије, и за чији развој је најзаслужнији француски социолог и антрополог Бруно Латур. Теорија актера и мрежа развијена је на основама француског структурализма и представља методолошки приступ истраживању процеса стварања научног знања који подразумева посматрање свих чинилаца који су у овај процес укључени – како научника тако и инструмената те животиња са којима научници раде у лабораторијама – као актаната (делатних чинилаца) у процесима стварања значења која касније бивају тумачена као научне чињенице. Становиште да и не-људи – остале животиње, али и неживи предмети – активно делају у стварању друштвено разумљивог значења дало је истраживачима нову методолошку основу за промишљање људско-животињских односа.
Сви ови фактори омогућили су промену приступа истраживању улоге осталих животиња у људским друштвима и културама, у друштвеним и хуманистичким дисциплинама на глобалном нивоу. Остале животиње су постале важне по себи, а не само као ресурси за људске економске и симболичке системе.
Ж.о. је у домаћу науку стигао готово без закашњења у односу на глобалне токове. Иако у друштвено-хуманистичким дисциплинама изостају курсеви посвећени осталим животињама, научних радова је све више, поглавито из области антропологије, археологије, филозофије и психологије.
Литература: Branković, Marija. 2022. Psihologija odnosa ljudi i (ostalih) životinja. Beograd: Fakultet za medije i komunikacije. Žakula, Sonja. 2013. „(Ne)razumeti Darvina: evolucija i konstrukcija granice između ljudi i životinja.“ U: Zbornik radova Etnografskog instituta SANU – Kulturna prožimanja: antropološke perspektive, ur. S. Radović, 31–28. Beograd: Etnografski institut SANU. Žakula, Sonja. 2017. Zoološki vrtovi u antropološkoj perspektivi. Doktorska disertacija. Odeljenje za etnologiju i antropologiju, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu. Жакула, Соња и Ивана Живаљевић. 2018. „Изучавање људско-животињских односа у антропологији и археологији I“. Гласник Етнографског института САНУ 66 (2), 255–270. Жакула, Соња и Ивана Живаљевић. 2019. „Изучавање људско-животињских односа у антропологији и археологији II“. Гласник Етнографског института САНУ 67 (1), 153–172. Živaljević, Ivana. 2013. „Životinje između prirode i kulture: priča o arheozoologiji“. Etnoantropološki problemi 8 (4), 1137–1163. Živaljević, Ivana. 2021. “Multispecies Pasts and the Possibilities of Multispecies Futures in the Age of the Anthropocene”. Etnoantropološki problemi 16 (3), 659–676. Knight, John, ed. 2005. Animals in Person: Cultural Perspectives on Human-animal Intimacies. London: Berg. Latour, Bruno & Steve Woolgar. 1979. Laboratory Life: The Construction of Scientific Facts. Princeton: Princeton University Press. Latour, Bruno. 1987. Science in Action: How to Follow Scientists and Engineers through Society. Massachusetts: Harvard University Press. Mullin, Molly. 1999. “Mirrors and Windows: Sociocultural Studies of HumanAnimal Relationships.” Annual Review of Anthropology 28: 201–224. Todorović, Zorana. 2019. Emocije životinja, evolucioni kontinuitet i etičke implikacije. Doktorska disertacija. Odeljenje za filozofiju, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu.
Соња Жакула
