ЖИТО
ЖИТО (пшеница), назив за једногодишње биљке од чијег се плода меље брашно за хлеб, има значајно место у обичајној пракси словенске културе. Код Источних Словена, са ж. је у вези Пољевик или Пољевој – демон, ружни човечуљак који живи у пољу жита, дух њива и жита, који се сакрива у последњем непожњевеном снопу или руковети класја – божјој бради или бради св. Илије.
У српској обредној пракси ж. или пшеница представља бескрвну жртву, заступљену посебно у аграрним и погребним обичајима. Ако се пшеница меша са другим житарицама – панспермија (варица), она има значајнији статус од осталих житарица. Спецификовани називи за кувану и заслађену пшеницу су панаија,кољиво и варица. Осим конзумирања ж., као сирове и куване пшенице, у обредима се оно користи и за припремање обредних хлебова или колача (славски, божићни, чесница, поступаоница, свадбени, младенчићи, бабице и др.). Варица се припрема на Дан Св. Варваре (17. децембар). Кувањем обредне каше од зрна пшенице и других житарица призивају се берићет и плодност. И каша и празник се у народу називају варица. Повезана је и са жртвом и култом покојника. Заслађивана је и јела се као посластица, а носила се и као дар за Божић – послатак.
На Бадњи дан, мушкарци који одлазе у бадњаке, поред осталих обредних радњи обављају и посипање храстовог дрвета (церовака) пшеницом, с циљем да се обележи бадњак пре него што се посече. По повратку из шуме, уносе бадњаке у кућу при чемусе на њих баца пшеница, јер се бадњаку, „као демону растиња који доноси плодност“ мора принети жртва. На Божић, као и током већине празника божићног циклуса, кува се и једе пшеница у част упокојених предака. Трећег дана Божића чисти се кућа и износи ж., слама, ораси и житарице које су бацане по поду на Бадњи дан. Слама из куће ставља се на њиву пшенице у виду круга, у оквиру кога се од ње начини и крст, а ради напретка у тој години.
За крсну славу обичај је да се гости послуже ж. (кољивом), што се везује за приношење жртве заштитнику породице и куће. Шире је познат обичај да се о тзв. живом свецу ж. не послужује. У неким крајевима Србије на дан заветине (сеоска слава) брашно се освештава на гробљу, након чега га домаћице односе кући и од њега праве хлеб, који се дели укућанима да га поједу као вид бескрвне жртве. У оквиру свадбених обичаја млада, након обављеног чина венчања и доласка новој кући, баца ж. из сита унакрст око себе, јер оно представља плодност и берићет.
Панаија или кољиво је кувана пшеница, заслађена, која се служи на дан сахране и помена (даћа) до годину дана. Панаија се прелива „унакрсно вином, а у средину се забоде запаљена свећа. Окуша се пре употребе јела и пића која се издају о даћама. Од ње се мало остави за покојников гроб“. Овај сегмент посмртних обичаја уобичајен је код Срба – као „панспермија душама покојника и предака“.
Један од најважнијих периода за ратаре у току године јесте сетва пшенице. Да би летина била богата, на дан отпочињања сетве ратари се часте цицваром, старим српским јелом које се прави од разног брашна, најчешће пшеничног, са машћу, сланином, кајмаком, сиром и др. За почетак сетве прави се и погача бразданица, која се и својим именом везује за прву узорану бразду.
Мобе су у селима Србије представљале помоћ без накнаде, у различитим сеоским пословима, најчешће приликом сабирања летине – кад се жање пшеница, копа или круни кукуруз и др.
Литература: Ivanović-Barišić, Milina, Sofija Miloradović, Ljiljana Nedeljkov, Dragana Radovanović, Dragana Radojičić & Biljana Sikimić. 2011. Kultura ishrane u Vojvodini kroz obrednu praksu. Lingvistički i etnološki aspekt. Novi Sad: Matica srpska; Kulišić, Špiro, Petar Petrović & Nikola Pantelić. 1998. Srpski mitološki rečnik. Beograd: Etnografski institut SANU; Nedelјković, Mile. 1990. Godišnji običaji u Srba. Beograd: Vuk Karadžić; Miloradović, Sofija & Nina Aksić. 2019. „Žito i žitni proizvodi u običajima godišnjeg i životnog ciklusa kod Srba u novopazarskom kraju“. U Život posvećen traganju za etničkim identitetom, ur. Maca Caran Andrejić & Miljana-Radmila Uskatu, 373-402. Temišvar: Zapadni univerzitet u Temišvaru; Tolstoj, M. Svetlana & Ljubinko Radenković (red.). 2001. Slovenska mitologija. Beograd: Zepter book world.
Нина Аксић
