ПОЈАС
Појас је био симболички део ношње у средњем веку, имао је магични значај, означавао је мушкост и снагу, симболизовао феудалну власт, што је кодифицирано у Душановом закону. Појасеви су рађени на српски, босански, угарски, венецијански, грчки, дубровачки начин, а састављени су од крстастих, округлих и цветоликих зглавкова, и оних са антропоморфним представама. У прошлости су се људи опасивали широким једнобојним дугачким вуненим појасевима, а шире тканице носе се касније. Један од најстаријих, рудичар, ткан је од беле вуне, дужине три до четири метра, ширине око двадесет центиметара. Завршаво се дугим ресама. На памучним узаним разнобојним појасевима ушивенана су дугмад и прапорци. Појас преопасач од сребрног новца качио се на ланцу појаса. На појасу су ношене и пафте − чампре. Канице или шарене појасеве носили су имућнији мушкараци, а преко њих широке кожне појасеве силахе/силаје украшене златовезом, изобичајене почетком XX века. У свечанијим приликама ношен је окованик/кованик, кожни појас. На предњем делу била је кованица од метала, украшена разнобојним камењем. Појас је имао украсну и употребну функцију, стезао је кошуљу и истицо лепоту стурка жене.
Литература: Јасна Бјеладиновић-Јергић, Народна култура Срба у XIX и XX веку. Водич кроз сталну поставку, Београд: Етнографски музеј, 2003; Јасна Бјеладиновић-Јергић, Народне ношње у XIX и XX веку: Србија и суседне земље, Београд: Етнографски музеј, 2011; Милка Јовановић, ,,Народна ношња у Србији у XIX веку“, Српски етнографски зборник XCII, 1979; Милка Јовановић, Ношња у Београду у XIX веку. Историја Београда II, Београд: Просвета, 1974; Ђурђица Петровић, Мирјана Прошић-Дворнић, Народна уметност, Београд − Загреб − Мостар: Југославија – Spektar – Prva književna komuna, 1983.
Драгана Радојичић
