ПОВРАТАК РЕЛИГИЈЕ
ПОВРАТАК РЕЛИГИЈЕ (повратак религији, енг. religious revival), појам којим се означава процес реактуелизације религијских погледа на свет и пораст значаја јавне, друштвене улоге религијских институција. Отпочео је током последњих деценија 20. в. и данас траје. Премда је процес глобалних размера, појам се првенствено користи да означи повећано интересовање за религијска уверења и праксе у оквиру западне цивилизације. Са једне стране п.р. је био одговор на релативизам (пост)модерног доба и испољио се кроз лична, индивидуална трагања за духовношћу и одговорима на вечна питања. С тим у вези подразумевао је „бујање“ разних езотеријских и мистичних знања, култова, аскетских дисциплина, појаву савремених пророка, гуруа и шамана (неошаманизам), али и поновно откривање учења и праксе традиционалних, монотеистичких религија, првенствено хришћанства и ислама. Са друге стране, п.р. се веома често повезује са сломом комунистичког режима у земљама Источног блока, а посебно у земљама Западног Балкана, где се религија и традиционалне верске установе појављују као значајан и утицајан политички и друштвени фактор. Због ових различитих модела п.р., истраживачи сматрају да се глобални процес ревитализације религије мора тумачити у локалним оквирима, јер они одређују садржај и специфичне начине испољавања нове религиозности.
Распад СФРЈ је сликовит пример п.р. Историјске, верске и етничке традиције допринеле су реафирмисању етноконфесионалних идентитета, који су се затим испоставили као линије разграничавања – географског, етничког и политичког. Упоредо са овим геополитичким преструктурирањима, унутар традиционалних религијских заједница одвијала се и обнова верског живота, у хришћанству позната као литургијска обнова. Она је подразумевала повећање броја верника који су активно учествовали у богослужбеном животу цркве. Ипак, највећи број самодекларисаних верника (првенствено се имају у виду православци будући да се по Попису из 2011. год. преко 80% становништва Србије изјаснило као православно) – означени су као верници четири обреда, односно они који приступају црквеном крштењу, венчању и погребу и славе крсну славу, док у литургијском животу не учествују или то чине ретко.
Феномен п.р. довео је до бројних академских расправа. У социологији религије, оне су се првенствено тицале ревидирања до тада доминантне, секуларизационе теорије, те успостављања тезе о десекуларизацији света. Социолози религије су настојали да установе индикаторе мерења савремене религиозности којима је требало потврдити или оспорити десекуларизациону тезу. У антропологији су се најпре водиле критичке расправе о месту цркве у секуларној држави, затим о праву цркве да се бави друштвеним питањима и на крају о праву на јавно испољавање вере, која се често сматрала искључиво приватном ствари. Временом, антрополози религије усмерили су се на квалитативно, дубинско истраживање нових облика религиозности у специфичним друштвеним и културним условима.
Поред бављења „већинском“ религијом, и у социологији и у антропологији религије значајан простор је посвећен и проучавању мањинских верских заједница.
Литература: Piter Berger, ur. 2008. Desekularizacija sveta. Oživljavanje religije i svetska politika. Novi Sad: Mediteran; Mirko Blagojević. 1994. „Vezanost ljudi za religiju i crkvu na pravoslavno homogenim prostorima.“ U Religija, rat, mir. Ur. Dragoljub Đorđević. 207–221. Niš: Jugoslovensko udruženje za naučno istraživanje religije (JUNIR) godišnjak I; Grejs Dejvi. „Evropa: izuzetak koji dokazuje pravilo?“ U Piter Berger, ur. Desekularizacija sveta. 81–118. Novi Sad: Mediteran; Александра Павићевић, ур. 2014. „Религија, религиозност и савремена култура. Од мистичног до (и)рационалног и vice versa.“ Зборник радова Етнографског института САНУ бр. 30. Београд: Етнографски институт САНУ; Danijel Sinani, ur. 2018. Antropologija religije i alternativne religije. Zbornik radova. Beograd: Univerzitet u Beogradu i Srpski genealoški centar; Драган Тодоровић, прир. 2019. Бити социолог. Споменица Драгољуба Б. Ђорђевића. Нови Сад, Ниш: Прометеј, Машински факултет.
Александра Павићевић
