ФОЛК МУЗИКА
ФОЛК МУЗИКА (енг. folk music) заједнички назив за различите музичке форме које се поимају као народна музика или музика народа. Дефинише се на два начина: а) традиционална музика коју је у прошлости креирао непознати појединац, те се она генерацијски преносила усменим путем као дело заједнице којој припада (у овдашњем контексту познатија под термином изворна/традиционална музика) и б) различите музичке форме које припадају популарној култури и најчешће су посредоване музичким технологијама и носачима звука, али имају снажно утемељење у традиционалној музици или њеним варијацијама.
Будући да представља један од маркерa идентитета и да је по својој природи прилагодљива и „масовна“, ф. м. често доживљава радикалне трансформације посредством технолошких иновација, али и под неминовним утицајем историјских, политичких, економских, друштвених и културних фактора. Појам фолк (енг. folk–народ) од времена романтичарских фолклористичких идеја развијаних у Европи везује се за сељаштво, ниже класе, „неписмене“ и „нецивилозоване“ руралне заједнице. У романтичарској визури, поменуте заједнице често нису посматране само као „затворене“ за друге културне утицаје, него и као „замрзнуте“ у прошлости и отпорне на потенцијалне промене. Зато је музика ових групација, као и друге културне творевине, конотирана као израз „аутентичне“ и „неискварене“ националне суштине, тј. као израз исконског народног духа. Ипак, културни контакти међу бројним заједницама били су постојећи, али су интензивирани модернизацијским факторима – од индустријализације и повећане мобилности становништва, преко технолошког напретка и развоја масовних медија, до ширења образовања и институционализације културних политика.
Протожанр популарне ф. м. у југословенском контексту јесте музика у духу народа коју је изнедрила појава и популаризација радио-апарата и грамофона током 1950-их година, а која представља традиционалну музику стилизовану по принципима класичне и западноевропске музике. Настанак овог музичког формата и њен репертоар били су инспирисани радом етномузиколога (најпре проналажењем и бележењем мелодија приликом теренских истраживања) које су композитори и истакнути инструменталисти потом обрађивали и стилизовали. Поменуте праксе су створиле погодно тле за настанак нових поджанрова попут неофолка, тј. новокомпоноване народне музике која се јавља 1960-их. Званичним почетком жанра сматра се песма Лепе Лукић Од извора два путића (1964) која је истовремено била ауторска и популарна, али је умногоме наликовала традиционалном мелосу. Иако у жанровском смислу често представља разделну линију између традиционалне и популарне ф. м., неофолк је утицао на поистовећивање термина фолк музика с масовном музичком културом која се одваја од изворне/традиционалне музике. Временом је неофолк све више поиман као народна музика, а неретко и као права народна музика како се често представља у јавном дискурсу. Неофолк је означио и почетак индустрије ф. м. која се огледала у брендирању извођача и актера музичког тржишта, умножавању продукцијских кућа, студија за снимање музике, у музичким технологијама, фестивалима и мас-медијима. Иако већински ауторска пре него традиционална, новокомпонована народна музика је наставила да фаворизује „фолклорне теме“ попут свакодневног живота, села, љубави, регионалне припадности, туговања за родним крајем, кафане, рођака у туђини и сличних тема из живота „обичног човека“. Готово по правилу, извођачи неофолка долазили су из провинцијалних и руралних средина као и велик део становништва који је привучен у градове индустријализацијом Југославије. Како је знатан део југословенске популације припадао сеоско-радничком миљеу, тако је и неофолк постајао све доминантнији жанр, што је додатно мотивисано демократизацијом и омасовљавањем радио-апарата и грамофона.
Осамдесетих година 20. в. захваљујући технолошким иновацијама на пољу електричних инструмената и репродукције звука, нови инструментаријум се све више укључује у жанрове популарне музике, те и неофолк бива захваћен глобалним таласом технолошког напретка у продукцији звука. Додавање синтисајзера и других електричних инструмената у музичке опусе неофолк звезда наговестило је долазак турбофолка – контроверзног мега-жанра који је постао означитељ стања у друштву деведесетих: економских санкција, националистичких тенденција, доминације сиве економије, криминала, немаштине, спреге између извођача и политичара и сл. Турбо-фолк је представљао хибридни жанр који је мешао народни мелос са матрицама и музичким мотивима техна, хип-хопа, денса, рока и других западних популарних жанрова. За разлику од претходних, овај жанр је одисао идеолошким набојем, будући да је у критичкој призми поиман као „неукус“, „шунд“ и „кич“ и као израз политичке моћи „ратно-профитерске елите“ и „урбаних сељака“ који су били противни грађанству и грађанским вредностима. Самим тим, турбофолк је стигматизован као политички инструмент режима Слободана Милошевића за пасивизацију народних маса и деградирање критичког мишљења, а поменута стигма постоји и данас.
Током 2000-их година, ф. м. наставља доминацију музичким мејнстримом, најпре због снажног упоришта у телевизијским кућама попут ТВ Пинка, ТВ Палме, ДМ САТ-а и другим актерима шоу-бизнис индустрије. Појавом интернет платформи и глобалног умрежавања, принципи музичког тржишта с новим технолошким напрецима условили су транформације ф. м., те се под утицајем електро-денс музике и трепа јављају савремене фолк форме које чине окосницу савременог музичког мејнстрима у Србији. Изузетна разноликост елемената унутар ових форми креће се од текстуалних и мелодијских мотива неофолка, преко рекреираног и продукцијски побољшаног турбофолка из 1990-их и 2000-их, до нових поджанрова у којима се фолк елементи (како традиционалне тако и раније популарне ф. м.) укрштају с трепом и дрилом – репрезентима хип-хоп културе. Стога, ф. м. представља изузетно широк, сложен и променљив концепт који у себи похрањује разне историјске, политичке, економске и социокултурне околности које су условиле друштвене, а стога и музичке трансформације. На социокултурном нивоу, ф. м. представља проживљено искуство појединаца и маса, те прожима њихову емоционалну сферу – како током посебних прилика, тако и као интегралан део свакодневице. С тим у вези ф. м. треба разумети и као спектар идентитетских маркера и симбола који се трансформишу, али истовремено изражавају континуитет, те постају све флуиднији, прилагодљивији и задобијају нове форме постојања.
Литература: Antonijević, Dragana. 2023. Antropologija folklora. Beograd: Dosije; Barać, Lazar. 2025. „Made in the Balkans: A Contribution to Understanding Balkan Trap/Trap-Folk As a Musical Genre and Cultural Phenomenon“. Issues in Ethnology and Anthropology 20 (2): 559–590; Beard, Danijela & Ljerka Rasmussen (eds.). 2020. Made in Yugoslavia: Studies in Popular Music. New York and London: Routledge; Čolović, Ivan. 1982. „Nove narodne pesme“. Kultura 57–58: 29–55; Dumnić-Vilotijević, Marija. 2020. „The Balkans of the Balkans: The Meaning of Autobalkanism in Regional Popular Music“. Arts 9: 70-82; Đorđević, Ivan. 2010. „Identitetske politike u ritmu ’lakih nota’: recepcija neofolk muzike u Sloveniji“. Traditiones 39/1: 137–153; Đurković, Miša. 2004. „Ideološki i politički sukobi oko popularne muzike u Srbiji“. Filozofija i društvo XXV: 271–284; Golemović, Dimitrije. 2005. Etnomuzikološki ogledi. Beograd: Biblioteka XX vek; Gordy, Erik. 1999. The Culture of Power in Serbia. Nationalism and the Destruction of Alternatives. Pennsylvania: Pennsylvania State University Press. Janjetović, Zoran. 2010. „`Selo moje lepše od Pariza` – narodna muzika u socijalističkoj Jugoslaviji“. Godišnjak za društvenu istoriju 3: 63–89; Kronja, Ivana. 2001. Smrtonosni sjaj: masovna psihologija i estetika turbo-folka. Beograd: Tehnokratia. Kulenović, Nina & Ana Banić-Grubišić. 2019. „'Cepaće se neki narodnjaci!': nova čitanja turbo-folka“. Etnoantropološki problemi 14 (1): 47–78; Nenić, Iva. 2020. „My Juga, My Dearest Flower“: The Yugoslav Legacy of Newly Composed Folk Music Revisited“. In Made in Yugoslavia: Studies in Popular Music, edited by Danijela Beard and Ljerka Rasmussen, 133–142. New York and London: Routledge; Radović, Srđan. 2010. „Juče na Balkanu, danas u vašem stanu. Nekoliko zapažanja o neofolk muzici među publikom u Sloveniji“. Traditiones 39 (1): 123–135; Simić, Marina. 2006. „Exit u Evropu. Popularna muzika i politike identiteta u savremenoj Srbiji“. Kultura 116/117: 98–122; Rasmussen, Ljerka V. 2002. Newly-Composed Folk Music of Yugoslavia. New York and London: Routledge.
Лазар Бараћ
