ЧЕСТИТКА
Честитка је начин да чланови истих или различитих заједница испоље међусобно поштовање и искажу најбоље жеље за добробит и просперитет, заједници у целини и/или сваком појединцу унутар ње. Садржај честитке и начин њеног испољавања прилагођавао се прилици, али и владајућим друштвеним нормама у заједници. Као „жива материја“ честитка се, слично обичајно-обредној пракси, кроз време мењала и прилагођавала. Склапање брака, рођење детета, празници зимско-пролећног циклуса – Божић, Младенци, Васкрс, као и породичне славе, најчешће су прилике за упућивање честитке у прошлости, али и у садашњости. Најраспрострањенија је празнична честитка јер се она понавља не само током једне године, већ и сваке наредне. Честитке су у другим приликама много ређе – шаљу се неколико пута у току живота једне особе (склапања брака, рођења детета). Данас се честитка обично поистовећује с празновањем. Честитка се упућивала личним и/или колективним посећивањем куће или њеним слањем у папирној или некој другој форми.
У традиционалном контексту посматрано, празнично честитање се исказивало најчешће путем посећивања кућне заједнице, при чему је прецизно предвиђено ко честитку упућује, коме се честита, као и садржај честитке која се у одређеној прилици упућује. Садржај честитке је био готово идентичан у свим кућама у које је долазио честитар – разлика је постојала између појединих области, понављао се у готово истоветном облику у свакој кући и више година, па и онда када се промени честитар. Честитка упућена домаћину и његовој породици била је у складу с потребама које су обележавале традиционалну заједницу – родна година, напредак домаћинства, здравље укућана, богат сточни фонд.
Један од најстаријих начина празничног честитања/упућивања колективне честитке за срећну и успешну наступајућу годину биле су у дугом временском периоду обредне поворке, које су обилазиле село и сваку кућу појединачно. Оне су битно обележје обредно-обичајне колективне праксе до релативно скорашње прошлости. Коледари, коринђаши, вертепаши, звездари, сировари најпознатији су колективни честитари празника на српским просторима, а њихово време кретања (опхода) поклапало се са прослављањем божићних празника и Нове године. Коледарску групу су обично сачињавали маскирани млађи мушкарци који обилазе куће у периоду од Божића до Богојављења. Коледарске групе најдуже су се очувале у јужној и југоисточној Србији, а најпознатија је околина Лесковца. Певајући песме и изводећи магијске радње, чланови коледарске групе улазе у дворишта и куће, желећи домаћинима здравље, берићетну годину, срећу и напредак породичној заједници. На Бадње вече, ређе Нову годину и Богојављење, у српским селима Баната и Бачке иде група деце, ретко одраслих – „певачи“ или „коринђаши“. Ношење вертепа представља христијанизовану форму коледарских обредних поворки, такође код Срба у Војводини. Проносила га је група младића на Бадње вече, први и други дан Божића или на Мали божић (Нову годину), а у понеким селима северног Баната и на Богојављење. Вертепаши су, слично другим обредним поворкама, честитали укућанима празник, а заузврат су добијали новац, храну, вино и ракију. Заједничко свим обредним поворкама јесте то да њихови учесници изговарају „честитарске“ песмице, а као знак захвалности домаћина добијају дарове, и да учесници обредних поворки нису улазили у куће које су биле у жалости. У југоисточној Србији распрострањено је веровање да су у ноћима између Божића и Нове године (Малог божића) активне „караконџуле“. Њих растерују у ту сврху организоване групе мушкараца – „сировари“, који пред Нову годину опходе села с циљем заштите људи и стоке, добијајући заузврат поклоне од домаћина (месо, ракију, брашно, шећер).
Осим честитки које домаћинствима упућују организоване групе младића или деце пред, током или непосредно иза божићних празника, по функцији и значају за породичну заједницу издваја се честитка која се прима од особе која прва улази у кућу у дане божићних празника. С обзиром на укорењено веровање да од ове особе зависи животни ток годишњег циклуса, али и будућност домаћинства, пазило се ко ће на Светог Игњата, Божић или неки други празник овог периода први ући у кућу. Најпознатији, најпожељнији и најбитнији појединачни празнични честитар је полаженик – он је први посетилац домаћинству на Божић, али и на празнике који се прослављају у периоду од Свете Варваре до Богојављења. По народном веровању, он доноси кући коју посећује срећу, „обезбеђује“ родност усева, добробит домаћинства. Наручена особа за коју се верује да је срећна, а понекад и случајни пролазник који се различито називају (полаженик, полажајник, полажар, радован итд.), долазе у кућу с истим циљем – да дому у који уђе чаркајући ватру на „отвореној“ ватри (огњиште, шпорет и сл.) изазове што више варница којима пожели да колико бадњак подстакне варница толико буде оваца, говеда, кокошака, новаца, чељади, среће и напретка.
У току године се и на друге празнике упућују различите врсте честитки – за Младенце, Ускрс и породичне славе. Младенци су гранични празник између зиме и пролећа, али издваја се из корпуса сличних празника због обичаја да се младим брачним паровима венчаним између два празника доносе поклони и упућују честитке за дуго трајање брачне заједнице. Ускрс је такође празник из годишњег календара празновања. Његово су препознатљиво обележје фарбана јаја која се деле код куће, у цркви после богослужења или, раније, на сеоским вашарима. Обично су поклањана најближим сродницима уз жеље за срећу и здравље, као врста празничне честитке. Посећивање и учешће у заједничком обедовању на Породичној слави представља вид славске честитке домаћину. На славским окупљањима, део празничног садржаја су здравице, којима појединци домаћину и укућанима исказују поштовање, истовремено желећи добро здравља и очување заједнице на окупу. Обичај наздрављања значајан је елемент традиционалне културе, али и одраз нараторских способности појединаца. Осим на породичној слави, здравица се говори током божићног ручка, на свадби, крштењу, бабинама, на различитим весељима, на почетку и завршетку каквог већег посла. Обично се изговара текст који је у облику молитве са израженим жељама које се упућују свецу заштитнику, да подари живот, здравље и сваки напредак кућној заједници. Пошто здравље представља основу сваког напретка, то су многи обичаји и веровања усмерени управо у том правцу. Празнични благослов садржан у наздрављању и изговарању здравица показује да је здравље имало велику вредност и да се налазило у самом врху друштвеног вредновања.
Развој комуникација подстакао је писану комуникацију а писана честитка постаје у деценијама после Другог светског рата неизоставан празнични садржај. Тиме су празничне жеље добиле још један вид исказивања – празничну честитку специјално израђену за ову намену. Садржај честитке којим се појединцу и његовој породици жели здрава, успешна, срећна и берићетна наступајућа година знак је сећања и одржавања блиских рођачких и даљих сродничких веза, као и пријатељстава међу познаницима. Иако су често на честиткама написани „типски“ текстови који не одишу великом креативношћу – Срећни наступајући празници, Срећна Нова година и Божић и слично, оне представљају значајан вид комуникације и одржавање веза између сродника и пријатеља.
Популарност честитки опада са појавом дигиталних медија и њиховим масовнијим увођењем у свакодневни живот. Иако је временом слање „класичних“ честитки смањено, ипак честитка за празник не изостаје – њу преузимају дигитални медији који су подстакли стварање новог облика празничне комуникације. И-мејл поруке послате електронском поштом и честитке које се шаљу путем мобилног телефона у садашњем су времену најраширенији начин честитања. Честитке послате путем друштвених мрежа, после 2000. године, скоро су у потпуности преузеле функцију „честитара“ празника и других важних догађаја из личног живота. Од скорашње садашњости се значајно променио начин упућивања честитке колективу и појединцу, али се кроз време очувао основни смисао празничног честитања – упућивање жеља да време које следи иза празника или између два празника, буде успешније за заједницу и појединца у односу на време које је претходило поводу за честитку.
Честитка је начин ширег друштвеног изражавања и у суштини је „производ“ намењен међусобном повезивању људи, исказивању емоција и обележавању важних друштвених и породичних догађаја. Осим што омогућавају повезивање људи, понекад и оних који се међусобно слабо познају, честитка је прилика да се, користећи личну вербалну креативност, пожели успех драгим особама. Слање и примање честитки опстаје и поред значајних друштвеноисторијских и културноекономских промена и показује да постоји потреба људи за једним таквим садржајем. Чини се да слање честитке у време новогодишњих, божићних, ускршњих и других празника и у време коришћења дигиталних медија указује да није престала потреба за комуникацијом и дружењем. Као својеврсни медиј друштвене комуникације честитка опстајава и „проналази“ начине да не падне у потпуни заборав.
Празнично честитање прошло је пут од религијског – карактеристичног за традиционалну српску културу, која је опстајавала и неколико деценија иза Другог светског рата, када почиње значајно да се трансформише – до секуларног честитања, које започиње током последње декаде 19. века, омасовљава се у социјализму и наставља у постсоцијализму. Поред календарских празника, карактеристичних за традиционално организовану заједницу, у периоду социјализма честитке се шаљу за Нову годину, а последњу деценију, уз омасовљавање мобилне телефоније, честитају се Српска нова година и 8. март, да би се последњих година у круг честитања уврстио и Дан заљубљених – празник преузет из традиције западноевропске културе.
Празнична честитка је, дакле, „прошла“ пут од честитања које су обављали појединац и/или група посећивањем куће, а које је обележило већи део 20. века, преко празничног исказивања љубави и поштовања слањем писаних празничних честитки (популарних током седме, осме и девете деценије прошлог века), до празничног честитања путем телефонског позива. Развојни пут празничне честитке завршава се, за сада, у другој деценији 21. века, веома популарним порукама-честиткама које се шаљу мобилним телефоном, преко интернета и друштвених мрежа. Различити начини празничног честитања показују спремност људи да прихвате ново али и прилагодљивост овог дела обредно-обичајне праксе српског народа реалном животу.
Литература: Шпиро Кулишић. 1970. Из старе српске религије: новогодишњи обичаји. Београд: Српска књижевна задруга; Шпиро Кулишић, Петар Петровић Ж., Никола Пантелић. 1970. Српски митолошки речник, Београд: Нолит; Миле Недељковић. 1990. Годишњи обичаји у Срба. Београд: Вук Караџић; Мила Босић. 1996. Годишњи обичаји Срба у Војводини. Нови Сад: Музеј Војводине – Прометеј; 2001. Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: ZEPTER BOOK WORLD; Milina Ivanović-Barišić. 2008. Holiday text message well-wishing. Гласник Етнографског института САНУ: 56 (2). Београд: Етнографски институт САНУ: 75-98; Милина Ивановић Баришић. 2014. „Празнична честитка: од религијског контекста до секуларног обичаја“. Зборник: 30. Београд: Етнографски институт САНУ: 175-185.
Милина Ивановић Баришић
