ЈЕДНОДАНЦИ
ЈЕДНОДАНЦИ (једноданчићи), према народним веровањима, децa истих родитеља рођенa истог дана у недељи. Термин се односи и на близанце. Ову дефиницију Петра Ж. Петровића проширио је Мирко Барјактаровић сматрајући да је реч о особама, али и другим живим бићима рођеним (или зачетим) на дан који носи исто име (нпр. уторак). Веровања и ритуали у вези са ј. били су најраспрострањенији у источној и јужној Србији. У ширем значењу термин може означавати и једномесечиће, а најшире и једногодишњаке и имењаке.
Веровало се да су судбине ј. испреплетане до идентичности те да их очекује иста будућност. Због тога су биле неопходне различите ритулне радње које би спречиле да неповољни догађаји попут смрти или болести задесе оба ј. У различитим крајевима су ритуалне праксе биле разнолике. Уколико би једно од деце умрло, оно које је живо морало се „отклопити“ од мртвог тако што би бацило три жута цвета на одар умрлог уз речи: „Ја теби жути цвет, а ти мени бео свет!“ У Лесковачкој Морави би се живи ј. измерио црвеним вуненим концем или прутом, па би се то као његова замена, тј. супституција, ставило у гроб. У Левчу је постојао обичај да се од покојног детета „откупи“ преживели тако што би се побратимио с неким из села. Томе је служила ритуална радња у којој се на кућном прагу пре изношења покојника пресецала пара, па би се онај део који би пао ван куће спуштао у ковчег, а други део би се дао ономе који ће откупити, тј. побратимити преживелог ј. У случају да се један разболи, оба ј. би се измерила, што је требало да помогне да болесно дете оздрави. Ритуал којим су се раздвајале судбине ј. био је неопходан и приликом венчања, па за време свадбе онај ко се не жени није смео бити код куће. Мирко Барјактаровић сматра да је порекло идеје о ј. источњачко, повезано са астрологијом и у вези са изреком и веровањем у исту судбину оних који су „рођени под истом звездом“. Генеза ових веровања и ритуалних пракси архаична је и њихова концептуализација може се сместити у време када људи још нису могли да перципирају себе одвојено од другог, како је објашњавала Олга Фрејденберг у својој теорији о развоју апстрактног размишљања. Ритуална отклапања, просторно раздвајање и/или супституција (кроз братимљење или спуштање прута/конца у ковчег) указују на чињеницу да су ј. перципирани као део јединства, а не као два повезана појединца.
Литература: Barjaktarović, Mirko. 1973. „Pitanje jednodančića iz naših narodnih verovanja“. Glasnik etnografskog muzeja 36: 67–80. Kulišić Špiro, Petar Ž. Petrović & Nikola Pantelić.1998. Srpski mitološki rečnik. Beograd: Etnografski institut SANU. Pirgova Todorova, Iveta. 1994. „Magija i ritual – ’jednomesečići’ i ’energetski dvojnik’. Raskovnik 75–76: 79–91. Stevanović, Lada. 2009. Laughing at the Funeral: Gender and Anthropology in Greek Funerary Rites. Beograd: Institute of Ethnography SASA. Frejdenberg, Olga. 1987. Mit i antička književnost. Beograd: Prosveta.
Лада Стевановић
