ЈЕЗИЧКИ ЗАОКРЕТ
JЕЗИЧКИ ЗАОКРЕТ oзначава радикалну промену разумевања природе филозофије и њених метода, a према коjoj филозофија није ни емпиријска наука ни надемпиријско истраживање битних карактеристика стварности. Филозофија се у оквиру ј.з. одређује као априорна концептуална дисциплина чији је циљ да објасни сложене односе између значајних филозофских концепата у њиховој устаљеној језичкој употреби како би се отклониле концептуалне забуне и решили филозофски проблеми.
Ј.з. званично почиње делом Лудвига Витгенштајна (Ludwig Wittgenstein) Tractatus Logico-Philosophicus (1921) и појавом логичког позитивизма двадесетих и тридесетих година 20. в. Логички позитивизам потпуно одбацује метафизику и тежи реформисању језика филозофије. Ј.з. удаљава се потом од логичког позитивизма у радовима самог Витгенштајна и „филозофа обичног језика“, који су сматрали да се филозофски проблеми не могу решити реформисањем, већ разјашњавањем постојећег језика. Даља размишљања о односу језика, значења и стварности довела су до стварања модалне логике, која – за разлику од класичног модела знања, по коме jезички симболи имају унапред дато значење – долази до става да се језик може бирати и да му ми приписујемо значења. То је принцип толеранције Рудолфа Карнапа (Rudolf Carnap), према коме је избор језика – избор света, а разумевање је слеђење логичких консеквенци тог избора. У делу The Logical Syntax of Language (1934), Карнап уводи могућност девијантних логика (вероватноће и модалитета), а из става да се значења могу моделирати развила се и фази логика (fuzzy logic), која се бави репрезентацијом знања и разумевања, а не репрезентацијом објеката физичког света. Карнап проблем стварности решава тврдњом да реалност било чега није ништа друго до могућност његовог смештања у одређени систем, тј. у просторновременски систем физичког света. Природни језици стварају универзум на који реферишу (универзум говора), а стварност означена језиком није реални свет, већ свет нашег субјективног доживљаја света, око кога је постигнут одређени степен сагласности.
Сам термин „језички заокрет“ сковао је Густав Бергман (Gustav Bergmann), некадашњи члан Бечког круга, а aмерички филозоф Ричард Рорти (Richard Rorty) учинио га је познатим, употребвши га 1967, као наслов познате антологије есеја The Linguistic Turn. Essays in Philosophical Method (Језички заокрет. Есеји о филозофском методу). Филозофија језика је почела да јењава од средине седамдесетих година, услед успона америчког натурализма, да би крајем 20. и почетком 21. в. дошло до оживљавања концептуалне језичке анализе у разним областима.
Почев од језичко-аналитичке филозофије, запитаност о мери и начину на који језик учествује у виђењу онога што је објективно дато, захвата и друге научне дисциплине, укључујући и историографију и антропологију. Развој савремене антропологије био је у непосредној вези са кретањима у области лингвистике и теорије сазнања, те са филозофијом постструктурализма. Лингвистика је одиграла иницијалну улогу у постструктуралистичкој релативизацији, уочавајући да језик није систем за изражавање, већ систем за обликовање идеја. Сапир-Ворфова хипотеза уноси сумњу у могућност непристрасног, објективног научног описа и уводи принцип релативности. Она произилази из ј.з. у филозофији и резултира стварањем кључног појма савремених когнитивних истраживања – језичке слика света. Сам израз Weltanschauung потиче из Кантове филозофије, иако се често погрешно приписује Вилхелму фон Хумболту (Wilhelm von Humboldt). Хумболтов термин био је Weltansicht. Хумболтова филозофија, полазећи од појмова духа језика и унутрашње језичке форме, битно је утицала на савремене когнитивистичке ставове о томе да појмовни и језички системи не одсликавају саму стварност, већ пружају представу о стварности, условљену субјективним и колективним (културним) искуством.
Полазећи од Лајбницове монадологије, Хумболтове филозофије језика, те од Сапир-Ворфове хипотезе, америчка антрополошка лингвистика донела је нове идеје о односу знака, мишљења и предмета мишљења. Сапир-Ворфова хипотеза у својој „слабијој верзији“, познатој као лингивстички принцип релативитета, гласи: корисници различитих граматика имају различите типове доживљавања и вредновања. Разлике између граматичких структура одражавају одговарајуће културне разлике у концептуализацији света. Релативистичка струја у лингвистици следи идеју Бенџамина Ли Ворфа (Benjamin Lee Whorf) да се мишљење одвија само посредством појединачних језика, док универзалистичка струја, чији је најпознатији савремени представник Ноам Чомски (Noam Chomsky), пажњу преноси са садржаја на процес, покушавајући да пронађе универзалну основу језика. У Ворфовој теорији, језичка релативност се испољава на равни упоређивања различитих језика, а универзалност постоји у оквиру истог језика или у оквиру истог типа језика.
Након кретања која су се јавила у логици и филозофији језика, те се потом пренела на лингвистику, и теорија књижевности бива захваћена новом парадигмом, што је резултирало развитком наратологије. Класична наратологија, заснована на радовима француских структуралиста, као средиште својих проучавања поставља приповест, трагајући за дубинским структурама (А. Ж. Гремас), семантичким структурама (Р. Барт, Ц. Тодоров, К. Бремон), или структурама дискурса (Ж. Женет) у њој. Наратолошка истраживања су прекорачила просторе фикционалних творевина и закорачила у домен повлашћеног места „стварности“ и „фактографије“ – у домен историографије. У томе је кључну улогу одиграо есеј Ролана Барта (Roland Barthes) – Дискурс историје (Le discours de l’histoire) (1967), који пориче разлику између фикционалне и историографске приповести и посматра их као форме дискурса које се суштински не разликују. Постмодернистички изазов појмовима стварности и истине заснива се на идеји да језик није способан да упућује ни на шта изван себе самог, те стога историјска приповест није различита од фикционалне приповести. Значајну улогу у формирању нове научне парадигме имао је и историчар Мишел Фуко (Michel Foucault), који појам дискурса у Археологији знања (L’Archéologie du savoir) (1969) дефинише као опште подручје свих исказа и као групу исказа која се може индивидуализовати, док је исказ одређен као елементарна јединица дискурса. Дискурс регулише групу исказа и држи у оптицају одређене исказе, док друге искључује, те је стога повезан и са релацијама моћи и ствара услове за перцепцију реалности, али је и ограничава, доносећи одређена искључења, као што су табу предмет говора, ритуал околности говора, привилеговано или искључиво право дискурса, што доводи до стварања ауторизованих и неауторизованих дискурса, карактеристичних за одређену културу или епоху. Скуп тих правила која у некој епохи или друштву дефинишу границе и облике изрецивости Фуко назива архивама. Фуко сматра да ни наша сазнања, те ни свет каквим га видимо, немају својство објективно датих ствари, већ су преломљени кроз призму епистема својствених култури и епохи. Ослањајући се на Барта, историчар Хејден Вајт (Hayden White) ствара појам метаисторије, разумевајући историју као приповедну структуру која зависи од наративних стратегија које историчар користи. Изједначавање фикционалног и научног текста, најпре историографског, а потом и етнолошко-антрополошког, суштински је ипак започело Женетовом (Gérard Genette) применом наратологије на својства и структуре чињеничне приповести, ради испитивања заснованости хипотезе о априорној разлици у приповедном режиму фикције и нефикције. Каснији развој ових идеја довео је и до промене односа према антрополошком тексту и до књижевног заокрета у антропологији Клифорда Герца (Clifford Geertz).
Литература: Barthes, Roland. 1981. The Discourse of History. Comparative Criticism 3, 7–20. Bašić, Ivana. 2013. Mesečeva gramatika. Identitet i subjektivnost u Dr Faustusu Tomasa Mana i Prokletoj avliji Ive Andrića. Beograd: Etnografski institut SANU. Carnap, Rudolph. 2002. The logical Syntax of Languages. London: Open Court. Doležel, Lubomir. 2008. Heterokosmika. Fikcija i mogući svetovi. Beograd: Službeni glasnik. Frank C. Keil, Robert A. Wilson (eds.). 1999. The MIT Encyclopedia of the Cognitive Science. Massachusetts –London, England : The MIT Press Cambridge. Fuko, Mišel. 1998. Arheologija znanja. Beograd – Novi Sad: Plato – Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Gerc, Kliford. 2010. Antropolog kao pisac. Beograd: XX vek. Humbolt, Vilhelm fon. 1988. Uvod u delo o kavi jeziku i drugi ogledi. Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, Dnevnik. Iser, Wolfgang. 2000. What Is Literary Anthropology? The Difference between Explanatory and Exploratory Fictions. Revenge of the Aesthetic.The Place of Literature in Theory Today (ed. Michael P. Clark), Berkeley – Los Angeles – London: University of California Press, 157–179. Milenković, Miloš. 2010. Istorija postmoderne antropologije. Intertemporalna heterarhija. Beograd: Srpski genaološki centar. Miščević, Nenad. 1981. Filozofija jezika. Zagreb: Naprijed. Rorty, Richard.1967. The Linguistic Turn.Essays in Philosophical Method. Chicago: University of Chicago Press. Sapir, Edvard. 1992. Jezik. Novi Sad: Dnevnik.Vorf, Bendžamin Li. 1979. Jezik, misao i stvarnost. Beograd: Biblioteka XX vek. White, Hayden. 2004. Historijska pripovjednost i problem istine u historijskom prikazivanju. Časopis za suvremenu povijest 36/2. Zagreb: Hrvatski institut za povijest. Wittgenstein, Ludvig. 1960. Tractatus Logico-Philosophicus. Sarajevo: „Veselin Masleša“. Ženet, Žerar. 1985. Figure. Beograd: Vuk Karadžić.
Ивана Башић
