ЈЕДНОМЕСЕЧИЋИ
ЈЕДНОМЕСЕЧИЋИ, према народним веровањима, деца истих родитеља рођена истог месеца, а различитих година. Веровало се да ће њихова судбина бити идентична, уколико се не обаве ритуали раздвајања („отклапања“), нарочито у случају да се једно од деце разболи или умре. Веровања и ритуали исти су као и код једноданаца. Уколико би један ј. умро, у исте вериге би ставили ногу мртвог и живог ј. Како би живи избегао судбину покојника, било је неопходно да стекне новог побратима што је започињало његовим обраћањем неком детету речима: „Да си ми по Богу брат, пусти ме (или одријеши ме).“ Уследила би ритуална радња отварања верига, која је, према веровањима, омогућавала ослобађање живог од покојног ј., а тиме и од заједничке судбине. Ритуали отклапања су били неопходни и када један ј. ступа у брак. Онај ј. који се не жени односно не удаје није смео остати код куће већ су га слали у друго село. Постојала је и забрана да једе храну која се спремала за свадбу, што указује на важност ритуалне гозбе у обреду свадбе. Склапање брака је према Арнолду Ван Генепу један од обреда прелаза којим се означава промена социјалног статуса, до чега долази након напуштања претходног статуса, тј. симболичке смрти. То је разлог што је један од централних догађаја на свадби (као и на сахрани) гозба током које, у добром расположењу и обилном чашћењу храном и пићем, долази до брисања граница између тела и света који га окружује. Михаил Бахтин истиче како тада тело тријумфује и слави победу у радости и весељу, што представља тријумф живота над смрћу. У терминима Ван Генепове теорије гозба означава постлиминалну фазу, тј. реинтеграцију и живот у новом социјалном статусу након напуштања старог. Раздвајањем ј. за време свадбе и забраном пробања хране, веровало се да нови друштвени положај једног ј. неће утицати на другог.
Према интерпретацији Мирка Барјактаровића, веровања и праксе везане за ј. астролошког су карактера и пореклом са Истока, а највероватније су стигле посредно, аналогијом са једноданцима, које Вук не спомиње док лексему ј. у Српском рјечнику бележи. У складу с теоријом Олге Фрејденберг о постепеном развоју апстрактног размишљања из првобитно неиздиференцираног мишљења и перципирања себе и света, у позадини веровања у испреплетаност и идентичност судбина ј. стоје архаични мисаони обрасци и представе (који се у слојевима чувају у ритуалима и веровањима). Према њима су ови „двојници“ перципирани као нераздвојни у свом јединству, а не као две индивидуе. Управо то је разлог што су и ритуалне радње усмерене на раскидање овог јединства, просторним раздвајањем и/или успостављањем новог јединства путем братимљења или другом врстом супституције. На основи теорије Џејмса Фрејзера ови ритуални поступци могу се схватити као магијски. Супституција једног ј. предметом или особом која би дошла у додир с другим ј. спадала би у контагиозну магију, која се базира на веровању да се физичким контактом с особом или предметом остварује магијска повезаност. За поништавање повезаности два ј. вршило се њихово физичко и симболичко ритуално раздвајање по истом принципу контагиозне магије.
Литература: Barjaktarović, Mirko. 1973. „Pitanje jednodančića iz naših narodnih verovanja“. Glasnik etnografskog muzeja 36: 67–80. Vuk Stefanović Karadžić (1818). 1985. Srpski rječnik, Beograd: Prosveta, Nolit. Kulišić Špiro, Petar Ž. Petrović & Nikola Pantelić.1998. Srpski mitološki rečnik. Beograd: Etnografski institut SANU. Pirgova Todorova, Iveta. 1994. „Magija i ritual – ’jednomesečići’ i ’energetski dvojnik’. Raskovnik 75–76: 79–91. Stevanović, Lada. 2009. Laughing at the Funeral: Gender and Anthropology in Greek Funerary Rites. Beograd: Institute of Ethnography SASA. Frejdenberg, Olga. 1987. Mit i antička književnost. Beograd: Prosveta. Frejzer, Džejms Džordž. 1992. Zlatna grana. Zemun: Alfa.
Лада Стевановић
