АМАЈЛИЈА
АМАЈЛИЈА (хамајлија, мајлија, ајмалија, хаманлија), предмет или више предмета којима се приписују магична и заштитна моћ, јер уништавају зле утицаје. Реч је из латинског amuletum ушла у арапски као himalet, да би преко турског ушла у српски језик. Српски народни називи (ушав, ушивак, урочица, урочник, одбојник, страшник и др.) сведоче о употреби а. и пре доласка Турака на Балкан. Представља апотропеон од злих духова и бића (авети, вештица, демона, караконџула и сл.), урока, злих очију, несреће, разних опасности (уједа змије, грома), болести, неплодности, смрти, итд. Помоћу а. штите се људи, деца, домаће животиње (посебно млечне краве, коњи и њихови младунци), кућа. У употреби је и данас како код Срба тако и код других народа широм света.
А. праве „видовити“ и „знајући“ људи: врачаре, гатаре, народни лекари (видари), ковачи, хоџе, попови и монаси. Састоји се од једног или више заштитних елемената различите врсте. Према класификацији Тихомира Ђорђевића а. се деле у четири групе: народне, хришћанске, исламске и комбиноване. У оквиру народних разликују се минералне (со, гвожђе, сребро, злато, разна сечива у облику фигура, драго камење), биљне (босиљак, имела, навала, одољен, рузмарин, рутвица, чичак, коприва, оман, бели и црни лук, бибер, дрен, тисовина, глог, тамјан, катран и др.), животињске („кошуљица“ у којој се родило дете, пауново перје, зечји реп, шкољке, пужеви, корали; предмети животињског порекла који имају улогу одбране или напада: рогови, нокти, канџе, шапе, вучја и медвеђа длака, очњаци дивљег вепра и др.). Хришћанске а. су крстови, иконе, божићна свећа, восак, делови моштију светитеља, комадићи часног дрвета, предмети донети са ходочашћа из Свете земље (комадић рибе из Јордана, гранчица дрвета из Палестине, нафора и тамјан из Јерусалима и сл.), записи. Исламске могу бити народне (нишадор, љаден, камење, мале сабље, пушке и топузи од племенитих метала који се деци стављају на капе; бели лук, шишарке, вучји зуб; полумесец, људска рука од метала и других материјала) и верске (записи, света књига Куран, прстен). Комбиноване представљају спој народних и верских заштитних средстава.
Као а. користио се и „урезник“, конац који се одсече од основе тканине пред крај ткања. У околини Лесковца урезницима се завежу паприка, чено белог лука, породиљин прстен, па се то обеси код детета ради заштите од урока и вештица. Урезници су се уплитали крави и телету у реп против урока.
Може се носити истакнута (на ланчићу о врату, на појасу, капи, сплетена у коси), или скривена (ушивена у одело, појас или капу, у џепу, у кесицама и кутијицама). А. се може директно наносити на тело као истетовирани знак или ушити под кожу, као део „кошуљице“ у којој се дете родило. Једноделна а. се ушива на одећу. Састављена од више елемената носи се у кесицама од навоштене тканине, у металним кутијицама различитих облика украшеним орнаментима или верским знацима, па има и улогу накита. Стоци се ставља о врат, реп и на рогове. Ставља се у уљаник код пчела, на торове и оборе, а у кући се држи ради заштите дома. У продавницама са разном врстом робе као а. налазиле су се коњске потковице, рогови и слепи мишеви.
А. се помињу у народним песмама: Краљевић Марко добија од виле „златну хамајлију, са којом је добио мејдана колико је у години дана“.
Литература: Đorđević, Tihomir R. 1938. „Zle oči u verovanju Južnih Slovena“, SEZb LIII, Beograd: Srpska kraljevska akademija; Karadžić, Vuk St. 1935. „Hamajlija“, Srpski rječnik istumačen njemačkijem i latinskijem riječima, Beograd: Štamparija kraljevine Jugoslavije; Milosavljević, Sava M. 1913. „Običaji srpskog naroda iz sreza Homoljskog“, SEZb XIX, Beograd: Srpska kraljevska akademija; Volis Badž, Ernest Alfred. 1988. Amajlije i talismani. Beograd: Samostalno izdanje.
Гордана Благојевић
