АПОКАЛИПСА
АПОКАЛИПСА (грч. ἀποκάλυψις – откривење, разоткривање, подизање вела или разоткривање тајне), осим у религијским, чест је мотив у књижевним текстовима. Апокалиптичка књижевностпредставља низ веома различитих псеудоепиграфских текстова међу којима су најзначајнији настали на размеђу ера, односно у турбулентним периодима од почетка II в. пре н. е. до краја IV в. Апокалиптичке текстове и одломке садрже све три аврамовске религије, зороастрејска традиција, гностичка учења, као и готово сви други религијски системи који поседују разрађене есхатолошке представе. Хришћанске а. далеко су најпознатије, углавном се баве есхатолошким темама попут Раја, Пакла, Страшног суда, Божијег царства, Миленијума, Гнева Божијег, Новог неба, Нове земље итд. Последња књига Библије „Откривење Јованово“ говори о свршетку света. Као основне одлике апокалиптичке књижевности могуће је истаћи настојање да се пружи увид у трансцедентну стварност, у свет који надилази и обухвата појавну свакодневицу, као и то да покушава да омогући схватање намера и планова божанских бића која дефинишу све облике постојања. У најкраћим цртама, већина а. описује „разоткривање тајне“ и пружање сазнања која преко својих посредника божанство упућује појединцу како би она била пренета заједници. Та се знања обично односе на будућност и догађаје који ће пресудно утицати на читаво друштво, те на појединце кроз сазнања о смрти и свега онога што их очекује у загробном животу. Важан елемент а. је обећање опроста, спасења и успостављање новог поретка постојања у благостању или блаженству. Према значајном броју аутора, основни елементи апокалиптичке књижевности су наглашавања екстатичких искустава, путовања кроз „друге светове“ у пратњи психопомпа, значајног присуства симбола у текстовима, нарочито истакнутог космичког дуализма и најчешће крајње детерминистичког схватања будућности. Већина а. у већој или мањој мери садржи: одређену космогонију на коју се текст ослања, неки примордијални догађај који покреће откривење, подсећање на прошлост, ex eventu пророчанства, описе будућих прогона, најаву различитих есхатолошких превирања, обећање суђења или уништења злих, суђење читавом свету, уништавање демона, космичку трансформацију, васкрснуће, као и описе других облика живота након смрти.
Одређења а. најчешће су моделована према анализама „Откривења Јовановог“ што повремено ствара тешкоће олаког одбацивања појединих текстова, док са друге стране ствара проблем са укључивањем најразличитијих литерарних облика у фонд апокалиптичке књижевности. Поред дефиниција које у први план смештају „примање нових сазнања“, то јест откривења и погледе на свет, постоје дефиниције које нарочито истичу представе коначног уништења и свеопштих катаклизми. „Британика“ апокалиптичку књижевност одређује као: „литерарни жанр који предвиђа натприродно подстакнуте катаклизмичне догађаје који ће се десити на самом крају постојања света“. Такве дефиниције, које се фокусирају на догађаје есхатона и коначног разарања, директан су производ богатог имагинаријума „Откривења Светога Јована Богослова“, сликовитих представа које се налазе у том тексту и представљају данас доминантно виђење у популарном схватању а. и „апокалиптичног“ уопште. Представе битке на Мегидонском платоу, односно Армагедона као коначног сукоба Добра и Зла, кроз векове употребе постале су синоним „Апокалипсе“ заокупљајући машту бројних генерација аутора, каои верника који су се посвећивали стратешким промишљањима и неретко, махнитим фантазијама финалног покоља и страдања.
Појам а. је задобио нова значења у савременом добу, која се више не односе толико на „крај света“ и Велико страдање, већ на секуларне представе: промене света какав познајемо, промене начина живота, пређашњег система веровања или вредности, изазване различитим природним или друштвеним катастрофама, попут климатских промена, светског или нуклеарног ратовања, економског краха, пандемија и сл. Овакве катастрофе су нарочиту рефлексију задобиле у делима популарне културе, која се начелно ослањају на постојеће есхатолошке представе и религијске мотиве.Филмови на тему а. пак преобликују традиционално схватање а. фокусирајући се на људску способност да се избегне крај света и надвлада космичка катаклизма, или описују насилни опустошени свет после глобалне катастрофе. А. се описује као последица људске глупости или похлепе, чиме се улога иницијатора девастације помера са демона и натприродних бића на човека, који је истовремено у обавези да спаси заједницу или очува планету. Савремена популарна култура је секуларизовала апокалиптичне религијске концепте, задржавајући њихово основно значење повезано са страховима од разарања цивилизације, односно са крајем света какав познајемо, што је достигло врхунац популарности у декадама новог миленијума. Након деценија глобалних сукоба и ратовања, 11. септембра и проглашења „рата против тероризма“, економских несигурности и природних катастрофа, апокалиптични филмови осликавају „стварни“ ужас свакодневице, нудећи најгори могући сценарио колапса савременог друштва. Примера ради, напади на Светски трговински центар били су веома слични кадровима холивудских блокбастер акционих филмова, те су у медијима описани као „нешто што се дешава у филмовима“, чиме је илустрована неверица изазвана призорима којима су грађани сведочили: авион који се обрушава о две куле, експлозија, колапс две познате грађевине Менхетна и сл., чиме се не само симболизују апокалиптични страхови већ и истиче могућност њиховог остваривања у реалном времену, изван домена фантазије. Фантазијом, песимизмом и реториком а. популарна култура упозорава на потенцијалне катастрофичне последице до којих би могло доћи у савременом друштву, тј. указује на забринутост поводом будућности савременог друштва.
Литература: Banić Grubišić, Ana. 2014. Socijalne antiutopije u Anglosaksonskoj filmskoj produkciji od sredine 20. veka. Doktorska disertacija. Univerzitet u Beogradu – Filozofski fakultet; Collins, Adela Yarbo. 1996. Cosmology and Eschatology in Jewish and Christian Apocalypticism. New York – Koln: E. J. Brill Leiden; Collins, John Joseph. 1998. The Apocalyptic Imagination: An Introduction to Jewish Apocalyptic Literature. Michigan: Wm. B. Eerdmans Publishing Co; Horvat, Srećko. 2021. Posle apokalipse. Beograd: Laguna; King, Geoff. 2005. “‘Just Like a Movie’?: 9/11 and Hollywood Spectacle”. In The Spectacle of the Real: From Hollywood to ‘Reality’ TV and Beyond, ed. Geoff King, 47–57. Bristol: Intellect Books; Mandić, Marina. 2022. „Nemrtvi novi svet: okruženje apokalipse i društveni odnosi usled epidemije zombija“. Glasnik Etnografskog instituta SANU 70 (1): 197–221; Tomašević, Milan. 2014. „Značenje razaranja, određenje i rekontekstualizacija filma katastrofe“. Glasnik Etnografskog instituta SANU LXII (1): 199–214; Tomašević, Milan. 2016. „Moći otkrivenja: eshatologija, apokaliptička književnost i milenarizam“. Etnoantropološki problemi 11 (1): 175–192.
Милан Томашевић и Марина Мандић
