ГАВРАН
ГАВРАН, крупнија птица црне боје из породице врана, сваштојед и лешинар. Прилагодљив је, сналажљив и интелигентан. Због својих карактеристика постао је део словенских народних веровања и фолклора, где спада у нечисте, злослутне птице, оне које се издвајају по предсказивачкој моћи. Црна боја и непријатно грактање су најважнија спољашња обележја на основу којих се г. приписује хтонизам и особине злокобних птица. У словенским традицијама представљен је као писмоноша, гласник смрти и лоших догађаја или проналазач блага, а повезује се и са мотивом крви и крађе. Сматра се творевином ђавола, који се и сâм може претворити у г., а вештица се може препознати по томе што на њеној кући стоји г. Бројне су легенде о настанку г. Попут оне о болесном оцу који је проклео сина да добије крила и тело као у врага, јер је био дрзак и није дошао; за казну, г. од беле птице постаје црн, и од тада мора да се храни стрвинама.
Догађања и негативна предсказања г. саопштава на више начина: грактањем које личи на речи „крв“ и „смрт“; прелетањем преко куће или села; падањем на кућу (кућа ће остати без домаћина); појавом више г. у селу (биће људска погибија); грактањем и надлетањем изнад војске у време битке (та војска ће погинути у првом сукобу); падањем на бразду (породица ће изумрети) и летом око гробља (слути смрт). У појединим веровањима г. се везује за вука због грабљивости – ако неко пева у шуми и види г. наићи ће на вука, грактање г. над стадом најављује вуков напад на стоку. У источној Србији се сматра и да је г. тај који је на сабор у коло донео парче меса и тако предсказао долазак Турака и помор народа. Предсказује и лоше време, кишу. У Србији, у оквиру народне традиције постоји табу или забрана убијања г. јер се он сматра птицом пророчицом која доноси вести о боју и брани од града. Ређе се узима и као доносилац добрих, свадбених вести, када је истакнута његова позитивна посредничка улога између овога и онога света.
У фолклору (народним бајкама, баснама, песмама, клетвама, изрекама, и пословицама) осим као мудра птица која преноси лоше вести, зна неку тајну или чува благо, г. понекад бива смешан због своје хвалисавости. Најчешћа је улога г. као весника смрти и несреће, злогласника или злослутника, посебно у народним епским песмама, преко формуле: Полетела два врана гаврана. Описује се црном, враном или мрком бојом, што појачава улогу весника смрти – црна (п)тица или црни вран. Он обавештава о смрти, најчешће јунака, гракћући, надлећући место погибије, једући месо погинулих – лешинарећи или смејући се над лешевима. Заступљен је и мотив да јунак или отац/мајка јунака разговарају са г., молећи га да пренесе поруку, последње поздраве или да их одведе до погинулог јунака. Људи терају г., плаше га се и проклињу га због његове злослутности. У фолклору је истакнут мотив страхоте г. који једе људско месо, па се проклињаноме жели да му гавран кљује тело, чавће и гаврање те по сливе разнели, гаврање те разнели, чавће му мозак искљуцале, очи извадиле. Злослутност г. очитује се и у изреци Бити црн као гавран, а кукати као сиња кукавица. Глава г., као и делови тела, нокти или крила, користили су се у магијским поступцима и бајањима (љубавним и против урока).
Из народне традиције каракеристике г. прешле су у уметничку књижевност и ликовну уметност. Два позната дела инспирисана клетвом и г. јесу песма Гавранов монолог, Ивана В. Лалића (1984) и слика Петра Лубарде – На кућу ти гавран пао (1951).
Литература: Kulišić, Špiro, Petar Petrović & Nikola Pantelić. 1998. Srpski mitološki rečnik. Beograd: Etnografski institut SANU;Tolstoj, M. Svetlana & Ljubinko Radenković (red.). 2001. Slovenska mitologija. Beograd: Zepter book world; Aksić, Nina. 2015. „Ptice zloslutnice u slovenskim verovanjima.“ Glasnik Etnografskog instituta SANU, 63(1), 193−211; Gura, Aleksandar. 2005. Simbolika životinja u slovenskoj narodnoj tradiciji. Beograd: BRIMO, LOGOS, „Globosino“ – ALEKSANDRIJA; Đapović, Lasta. 2009. Smrt i onostranost u kletvama. Beograd: Etnografski institut SANU; Đorđević, R. Tihomir. 1958. „Priroda u verovanju i predanju našega naroda“, II knjiga. Srpski etnografski zbornik LXXII. Beograd: Srpska akademija nauka; Karanović, Zoja. 2011. „Gavran i soko kao svadbeni medijatori u tri svatovske pesme (ili zaboravljena priča o inicijaciji).“ U Ptice: književnost, kultura, Liceum 14, ur. Nikola Tasić, Dragan Bošković i Mirjana Detelić, 125–140. Kragujevac: Centar za naučna istraživanja SANU i Univerziteta; Loma, Aaleksandar. 2003. „’Dva vrana gavrana’ Corvus corax u slovenskoj epici – komparativni pogled.“ Kodovi slovenskih kultura, 8, 109–132; Rahno, Kostjantin. 2022. „Ptice na krovu kuće: vjerovanja, običaji, mantika.“ U: Animal Knjiga o ne-ljudima i ljudima, Kulturni bestijarij III dio, ur. Antonija Zaradija Kiš, Maja Pasarić i Suzana Marjanić, 225‒252. Zagreb: Institut za etnologiju i folkloristiku; Fajgelj, Andrej. 2011. „Od sokola do kukavice: uloge ptica u pesničkom jeziku gusala.“ U: Ptice: književnost, kultura, Liceum 14, ur. Nikola Tasić, Dragan Bošković i Mirjana Detelić, 1–59. Kraguevac: Centar za naučna istraživanja SANU i Univerziteta; Vaseva, Valentina. 1998. „Гарванът и враната в представите на Българи и Румънци.“ Българска етнология, 3−4, 89–110; Delić, Lidija. 2011. „’Gavranov monolog’ Ivana V. Lalića.“ U: Ptice: književnost, kultura, Liceum 14, ur. Nikola Tasić, Dragan Bošković i Mirjana Detelić, 285–296. Kragujevac: Centar za naučna istraživanja SANU i Univerziteta; Đorđević, R. Tihomir. 1953. „Veštica i vila u našem narodnom verovanju i predanju.“ Srpski etnografski zbornik, knjiga LXVI. Beograd: Srpska akademija nauka; Erdeljanović, Jovan (ur.). 1939. „Običaji i verovanja u skopskoj kotlini – građa.“ Srpski etnografski zbornik. Beograd: Srpska akademija nauka; Mijušković, Milisav. 1985. Ljubavne čini. Beograd: Narodna knjiga; Filipović, S. Milenko. 1972. „Takovci. Etnološka posmatranja.“ Srpski etnografski zbornik LXXXIV. Beograd: Srpska akademija nauka; Čajkanović, Veselin (ur.). 1927. „Srpske narodne umotvorine“, „Srpske narodne pripovetke“, Knjiga 1. Srpski etnografski zbornik XLI. Beograd: Srpska akademija nauka.
Нина Аксић
