ГАСТАРБАЈТЕР
ГАСТАРБАЈТЕР (нем. Gastarbeiter од Gast – гост, Arbeiter – радник), појам за означавање припадника популације становништва које је, током седамдесетих и осамдесетих година 20. в., из Југославије одлазило у западноевропске земље на привремени рад.
Појам је настао шездесетих година у Немачкој, из потребе да се дефинише група иностраних радника на привременом раду. Након Другог светског рата, западноевропске земље отпочеле су опоравак од ратних разарања за шта им је била неопходна додатна радна снага, нарочито она нискоквалификована или неквалификована, а коју су почели да увозе из мање развијених земаља. У Југославији је у истом периоду отпочео процес индустријализације претходно аграрне земље, када велики број становника мигрира из села у градове, зарад запослења у индустрији која им је обезбеђивала сигурне приходе и регулисала друга радничка права. Привремено привредно чудо и нагли индустријски раст одвијали су се у Југославији педесетих година, када су и реална примања порасла за чак 80%. Од шездесетих година индустријски раст опада, а на снагу ступа привредна реформа, доводећи до стагнације индустријске производње, потпуне обуставе примања нових и отпуштања постојећих радника. У Југославији долази до велике незапослености, а државни врх је овај проблем решавао извозом радне снаге у иностранство.
Први талас радника, који су из Југославије одлазили у западноевропске земље на привремени рад, чинила је нискоквалификована или неквалификована, претежно мушка радна снага. Због непостојања међудржавних уговора, статус г. био је веома лош и радна права нису поштована до краја. Југославија потписује споразуме о одласку радника са Аустријом, Шведском и Француском (1963), потом са Немачком (1968), након чега се радни статус г. побољшава. Југословени су у том периоду имали могућност да се у иностранству запосле посредством бироа рада у земљи матици, проналазили су огласе на таблама у амбасадама или посредно, преко пријатеља и родбине који су већ били на раду у иностранству. Иако је велики део њих боравио у иностранству са регулисаном документацијом, било је и „туриста“ – појединаца који су одлазили у западноевропске земље и радили без регулисаног статуса – „на црно“. Запошљавање иностраних радника у западноевропским земљама или опада или се у потпуности зауставља почетком седамдесетих година, након нафтне кризе. Упркос томе, јављају се другачији облици миграција којима се наставља одсељавање страних радника у западноевропске земље. Намера поменутих земаља и самих радника била је да г. одлазе на привремени рад и да се након тога врате у Југославију. Међутим највећи део њих стално настањује ове земље са својим породицама које им се накнадно придружују.
Ова група радника имала је различита терминолошка именовања, у зависности од друштвено-политичког и историјског тренутка. Првенствено су означавани појмом (нем.) Fremdarbeiter, који је убрзо замењен због тога што је одредница Fremd (страни) била у тесној вези с идеологијом Трећег рајха и подсећала на принудни рад. Седамдесетих година, у Аустрији је у употребу ушао појам Gastarbeiter, али је због реферирања на привремени рад и успостављања новог таласа миграција, замењен појмом Auslander (странац). Данас је у употреби политички коректнији термин die Leute mit dem Migrationshintergrund (људи са миграторним пореклом) или једноставно Migranten (мигранти). Иако је термин гастарбајтер био веома кратко у званичној употреби, у свакодневном дискурсу овај појам задржава популарност до данас, када се њиме, врло често и непрецизно, означавају сви они који раде ван земље матице.
Семантичко значење појма г. настало је у домаћим оквирима током шездесетих и седамдесетих година 20. в базирано на економским, друштвеним, идеолошким, темпоралним и територијалним премисама. Уједно, овај појам је добио нове когнитивне и евалуативне димензије и то најчешће оне које су се односиле на животни стил, облике потрошње и материјално-симболичко испољавање статуса током повремених боравака у земљи матици. У домаћој етнологији и антропологији, г. се одређују као група домаћих радника у иностранству са засебним културним идентитетом, који се испољава кроз све поменуте варијабле. Данас можемо пратити и потомке прве генерације г., који се углавном дефинишу као друга, трећа и четврта генерација, односно деца и (пра)унуци српских радних миграната.
У свакодневици, појам г. (често коришћен и термин „гастербајтер“) веома често је негативно конотиран, док се у научном дискурсу употребљава као појам са јасним значењем, упућујући на одређену групу мигрантске популације.
Литература: Antonijević, Dragana. 2013. Stranac ovde, stranac tamo. Antropološko istraživanje kulturnog identiteta gastarbajtera. Beograd: SGC i Odeljenje za etnologiju i antropologiju Univerziteta u Beogradu - Filozofskog Fakulteta. Antonijević, Dragana, Ana Banić Grubišić i Miloš Rašić. 2021. “A Decade of Studying Guest Workers Throught the Procjets of the Serbian Ethnological and Anthropological Society.” Etnoantropološki problemi 16(4): 981–1012. https://doi.org/10.21301/eap.v16i4.1 Čapo, Jasna. 2019. Dva doma. Hrvatska radna migracija u Njemačkoj kao transnacionalni fenomen. Zagreb: Durieux. Davidović, Milena. 1999. Deca stranih radnika. Druga generacija jugoslovenskih ekonomskih emigranata u zemljama Zapadne Evrope. Beograd: Institut društvenih nauka – Centar za sociološka istraživanja. Dobrivojević, Ivana. 2007. „U potrazi za blagostanjem. Odlazak jugoslovenskih državljana na rad u zemlje zapadne Evrope 1960–-1977“. Istorija 20. veka 2: 89–100. Dragišić, Petar. 2009. „Jugoslovenski ekonomski migranti u Austriji od početka 60-ih godina do raspada Jugoslavije“. Tokovi istorije 1–2: 55–64. Ivanović, Vladimir. 2012. Geburtstag pišeš normalno. Jugoslovenski gastarbajteri u Austriji i SR Nemačkoj 1965–1973. Beograd: Institut za savremenu istoriju. Krstić, Marija. 2011. „Dijaspora i radnici na privremenom radu u inostranstvu: osnovni pojmovi“. Etnoantropološki problemi 6(2): 295–318. Rašić, Miloš. 2022. Zamišljena domovina: Klubovi, identitet i integracija srpskih gastarbajtera u Beču. Beograd: Etnografski institut SANU.
Милош Рашић
