ИМУНИЗАЦИЈА
ИМУНИЗАЦИЈА је процес заштите организма од заразних болести путем убацивања одређене материје у тело чиме се стимулише имунитет и гради отпорност према одговарајућој инфекцији. У политичком и социокултурном погледу и. је одувек била изразито полисемична пракса и услед тога праћена различитим контроверзама, што овај биомедицински појам чини легитимним пољем антрополошког проучавања.
Иако се данас првенствено везује за праксу вакцинације, и. се односи и на древне емпиријске поступке у сфери народне медицине који су примењивани у превенцији великих богиња (вариоле) пре проналаска вакцина. Такви поступци су се темељили на опсервацији да је прележавање великих богиња омогућавало доживотну отпорност на ту болест. Одатле је произашао метод вариолизације којим се вирус вариоле преносио са инфициране особе на здраву путем различитих техника, а у циљу изазивања блажег облика болести. У 12. в. у Кини је примењивана техника сушења красти које су избијале на кожи оболелих, а које би се потом претварале у прах и удисале. Друга техника практикована широм Оријента подразумевала је пренос „са руке на руку“, када би се материја из пустула на кожи оболелих путем игле уносила под кожу здравих у намери развијања отпорности. Према мишљењу Тихомира Ђорђевића, ови поступци су у наше крајеве стигли управо са Истока, а највероватније од Турака од којих се пракса вариолизације раширила и по западној Европи. У домаћем контексту, материја која је узимана из пустула оболелих се називала „маја“, док је сам поступак био познат као „калемљење богиња“. У крајевима нашег народа, калемљење су често обављале жене сребрном иглом. У Црној Гори се ова пракса разликовала по томе што су је обављали свештеници и то путем сасушених красти претворених у прах који се уносио помоћу птичијег пера у нос. Касније је и у Црној Гори примењивана техника утискивања материје из пустула у кожу помоћу танке сребрне парице, услед чега се поступак називао „писање богиња“. Вариолизација је током 18. в. постала златни стандард у заштити становништва од великих богиња широм Европе. Често је називана „инокулација“, а у домаћем медицинском речнику усталио се народни назив „калемљење богиња“. Пракса, међутим, није била свугде једногласно прихваћена, па је у Енглеској оспоравана из тадашње медицинске и религијске перспективе. Поједини лекари су вариолизацију сматрали опасним експериментом и могућим начином преношења наследних болести. Свештеници су је видели као увреду према Богу будући да су велике богиње тумачили као Божју казну коју је требало прихватити. У неким западним друштвима су се јављали покрети против инокулације, као претече покрета против вакцинације. Нема података који би сведочили о постојању сличних организованих покрета у домаћем контексту током 18. и 19. в.
Вариолизација, која је у већини случајева производила велике богиње са блажим симптомима, уједно је била веома ризична пракса будући да је болест изазивана овим путем могла прерасти у озбиљно стање. Још већи проблем је представљало то што су инокулисани били носиоци вируса и тиме његови потенцијални преносиоци на оне који нису били заштићени. Стога вариолизација није представљала претњу за даљи пренос болести једино уколико је целокупна заједница била инокулисана. Ову технику је коначно заменила пракса вакцинације која је у последњој деценији 18. в. развијена у Енглеској. Лекар Едвард Џенер верификовао је и популаризовао поступак који су спорадично већ користили енглески фармери у заштити од великих богиња, а који се заснивао на коришћењу вируса крављих богиња уместо вируса вариоле. Вирус крављих богиња је омогућавао заштиту од великих богиња без икаквог ризика од оболевања од вариоле, па самим тим и од потенцијалног преношења ове болести на незаштићене. Ове предности су довеле до напуштања и забрањивања вариолизације у многим земљама, као и код нас. Пракса вакцинације се дуго обављала слично као вариолизација, техником „са руке на руку“, тј. узимањем лимфе из плика насталог вакцинацијом и уношењем под кожу других особа процесом који је називан скарификација. Будући да се овај поступак показао ризичним за пренос других болести, попут сифилиса, временом постаје обавезно коришћење искључиво кравље лимфе. Тако долази до оснивања првих система производње вакцина подстицањем крављих богиња код крава из чијих је пликова узимана лимфа. У домаћем контексту та лимфа се и даље називала „маја“, док се упоредо са појмом „калемљење богиња“ за вакцинацију користио и појам „пелцовање богиња“. Производња вакцина од кравље лимфе је код нас покренута 1900. год. у Пастеровом заводу у Нишу.
И. вакцином је убрзо постала један од стубова јавног здравља широм света. Увођење вакцинације је сматрано симболом престижа и прогресивности одређене земље, док је за Енглеску као колевку вакцине представљало извор националног поноса. Међутим, јавност у Енглеској није једногласно прихватила овај вид и., па су прва оспоравања долазила из медицинске, религијске и политичке перспективе. Током 19. в. у овој земљи се формира први масован и утицајан антивакцинални покрет добрим делом усмерен против политике обавезне вакцинације. Овај покрет је заслужан за формулисање концепта „приговор савести“, а позивање на њега је у великој мери допринело укидању обавезне и. у Великој Британији крајем 19. в. За то време у домаћем контексту, где је вакцинација такође била обавезна по налогу кнеза Милоша, забележена су индивидуална и колективна одбијања, али не и организовани покрети са значајним политичким утицајем. Ширењем праксе и., увођењем нових технологија и производње вакцина против других заразних болести током 20. в., долазило је до нових контроверзи на овом пољу. Значења и идеје о вакцинама и вакцинацији су се временом трансформисале првенствено у зависности од општих друштвено-политичких и идеолошких трендова у одговарајућим периодима и контекстима. Тако је средина 20. в. важила за златно доба вакцина и вакцинације када су велике наде полагане у убрзан развој на пољу науке и технологије и када су у зениту биле државе благостања од којих су грађани очекивали високе стандарде у заштити јавног здравља. Уместо одбијања вакцинације, јавност је махом захтевала безбедније и супериорније технологије производње вакцина. У другој половини 20. в. јављају се први глобални програми и. са циљем универзалне покривености вакцинама које су до тада углавном биле привилегија развијених земаља. Период од почетка 21. в. до данас је обележен значајним порастом преиспитивања праксе и политика и. на глобалном нивоу, што је посебно условљено утицајима савремених неолибералних политика и идеја. Тај тренд је довео до оживљавања централних начела класичног либерализма из 19. в. и самим тим до поновних дебата које су се још тада водиле у погледу и. У једној од њих поставља се питање грађанских слобода у одлучивању о вакцинацији и притисака које државне институције као спроводиоци политика и. врше у том погледу.
И. је постала област антрополошког проучавања када су се глобални програми и. сударили са најразличитијим социокултурним контекстима, а када је било неопходно разумети локалне детерминанте (не)прихватања вакцина. У савременом периоду, антрополошки увиди су драгоцени за креирање политика и. прилагођених ширим друштвеним трендовима који значајно утичу на прихватање вакцина.
Литература: Ember, Carol R. & Melvin Ember, ed. 2004. The Encyclopedia of Medical Anthropology: Health and Illness in the World’s Cultures. New York: Kluwer Academic/Plenum Publishers; Batut, Milan Jovanović. Odgovor: „Kalemljenje boginja u starije doba.“ Glasnik skopskog naučnog društva 7-8: 411–412; Đorđević, Tihomir. 1929. Pitanje: „Kalemljenje boginja u starije doba.“ Glasnik skopskog naučnog društva 5: 363–365; Trifunović, Vesna. 2019. “Framing Vaccination in Post-Socialist Serbia: An Anthropological Perspective.” Issues in Ethnology and Anthropology 14 (2): 507–529; Trifunović, Vesna. 2021. “Vaccine Production in Serbia: Political and Socio-Cultural Determinants in Historical Perspective.” In: Stuart Blume & Baptiste Baylac-Paouly (eds.), Immunization and States: The Politics of Making Vaccines. New York, Routledge: 176–198; Trifunović Vesna. 2022. „Vakcinalna kolebljivost u zapadnoj i istočnoj Evropi: značaj kontekstualnih determinanti.” Glasnik Etnografskog instituta SANU 70 (3): 153–173; Trifunović, Vesna. 2024. Vaccine controversies across history: socio-political influences and policy implications. U štampi.
Весна Трифуновић
