ИСИХАЗАМ У СРБИЈИ
ИСИХАЗАМ (грч. ἡσυχασμός – ћутање, молитвено тиховање), духовни покрет који је настао у крилу источног хришћанства и који је експанзију доживео у 14. в. Иако у доба процвата задобија нека нова обележја, он представља „систематизацију“ и продубљивање древног духовног искуства. Отуда се може говорити о и. у „древном“ (l’hésychasme ancien) односно „класичном“ (classique) смислу те речи или о „исихазму пре исихазма“, што би значило да се ранохришћански аскетски писци могу назвати „протоисихастима“.
Према класификацији Гелијана Прохорова, постоје три „етапе“ у развоју и.: а) келијни, који посебно акцентује аскетски живот и упражњавање „Исусове молитве“, б) теоријски или богословско-философски, који подразумева појмовну артикулацију и теоријску систематизацију основних аспеката духовног живота и искуства, и в) политички и., који се тиче друштвеног ангажмана исихастичких првака и ширења исихастичког погледа на свет диљем (православне) икумене.
Захваљујући политичком аспекту, и. се врло брзо раширио и по средњовековним српским земљама. Зачеци те трансмисије могу се детектовати већ у раном средњем веку, када је на старословенски језик преведена Лествица Јована Синајског, дело које је имало велики утицај на стару српску књижевност (нарочито код Светог Саве, Доментијана и Теодосија). Важан догађај у процесу рецепције и. у Србији представља долазак на власт кнеза Лазара, када је евидентан утицај кружока Григорија Синаита, једног од кључних представника позновизантијског и. „Синаити“ су се из Парорије у другој половини 14. века (принудно) пресељавали у српске земље, где су стварали многе монашке насеобине. Најзначајнији од њих били су Ромило Раванички и Григорије Млађи, који су дали важан допринос не само српској духовности него и дипломатији и књижевности. Једнако важну улогу у преношењу и. имао је и инок Исаија, српски писац, преводилац и дипломата, главни представник српских светогораца. Уживао је велики углед и био у присним односима са цариградским патријархом Филотејем Кокином, биографом Григорија Паламе и главним промотером и. у то доба.
Захваљујући ангажману ова два кружока дела репрезентативних исихастичких писаца, као што су Јован Синајски, Максим Исповедник, Дијадох Фотички, Симеон Нови Богослов, Никита Ститат, Григорије Синаит и др. интензивно су превођена на српскословенски језик. Инок Исаија је сачинио превод целокупних делâ Дионисија Псеудо-Ареопагита, а у његовом окружењу настао је и превод Аподиктичких слова о исхођењу Свeтог Духа исихастичког првака Григорија Паламе. Преко ових превода, Србија је била једина словенска земља која је „истински усвојила учење исихаста, не само као догму наметнуту од црквених власти, већ исто тако као теолошки систем прожет утанчаним теолошким и философским појмовима“ (Тахиаос 1975: 101). Осим тих превода, који су били од суштинског значаја и за инаугурисање српске философске терминологије, важна улога инока Исаије огледа се и у томе што је пресудно утицао на измирење Српске са Цариградском патријаршијом 1375. год.
Колики је утицај и. у Србији био у 14. и 15. в. показују нам не само бројна преведена дела исихастичких писаца заступљена у различитим зборницима, већ и многе монашке насеобине које су по узору на Свету Гору формиране у српским земљама. Такве су „Српска Света Гора“, која обухвата манастире у Овчарско-кабларској клисури, око Западне Мораве, затим, „Мојсињска Света Гора“, како се, по предању, називало око 25 манастира на Мојсињу, или пак „Зетска Света Гора“, која је обухватала комплекс манастира на Скадарском језеру, а које је обновила зетска владарка Јелена Балшић, кћерка кнеза Лазара. У „Зетској Светој Гори“ једно време је боравио и сам инок Исаија, а за ту монашку заједницу нарочито је важна делатност Никона Јерусалимца, који је управо за њу, а по наруџбини Јелене Балшић, саставио и превео два важна исихастичка зборника: Горички зборник и Шестодневник. У свим поменутим насеобинама баштинио се идеал исихастичког начина живљења, у чијем је центру било упражњавање „Исусове молитве“ и сагледавање нетварне божанске светлости, које је водило обожењу.
У 20. веку долази до својеврсне ренесансе и. у оквиру православља. Важну улогу у промоцији исихастичких идеја у српској култури одиграли су митрополит Амфилохије (Радовић) и епископ Атанасије (Јевтић).
Литература: Adnès, P. 1971. „«Hésychasme», Dictionnaire de spiritualité, ascétique et mystique”. Paris: Doctrine et histoire 7 (2): 381–399. Tahiaos, Antonios-Emil. 1975. „Isihazam u doba kneza Lazara”. U O knezu Lazaru, 93–103. Beograd: Odeljenje za istoriju umetnosti Univerziteta u Beogradu - Filozofskog fakulteta. Bogdanović, Dimitrije. 2008. Jovan Lestvičnik u vizantijskoj i staroj srpskoj književnosti. Beograd: Bard-fin. Radović, Amfilohije. 2010. „Sinaiti i njihov značaj u životu Srbije u XIV i XV veku”. U Isihazam. Osvajanje unutrašnjih prostora, 207–261. Manastir Podmaine. Sabo, Theodore, Dan Lioy & Rikus Fick. 2014. „A Hesychasm Before Hesychasm”. Journal of Early Christian History 4 (1): 88–96.
Микоња Кнежевић
