ОБИЧАЈИ
Обичаји су битна одредница идентитета (етничког, локалног, завичајног, сеоског) и само један од начина препознавања појединаца унутар једне заједнице или у контактима између више сличних/различитих заједница. У прошлости се према обичајном циклусу одвијао целокупни ванпразнични/празнични народни живот.
Обичаји сажимају искуство колектива и појединаца који га чине, представљајући облик конкретизације стварног живота. Кроз поштовање обичајне праксе изражаване су потребе и схватања колектива и појединаца, па су зато и постали нераскидиви део свакодневног живота. Обичаји су у прошлости постојали као врста неписаних народних закона по којима се управљао целокупни живот заједнице. Различито називани (закони, навике, адети), морали су се строго поштовати, а прекршиоци су по правилу бивали санкционисани. Стога их можемо посматрати и као облик понашања који је појединца или заједницу усмеравао како да „делују“ у појединим ситуацијама и на који начин да поштују постојећа правила понашања.
У заједници традиционалног типа, која је обележила историјско трајање нашег друштва негде до седме деценије XX века, обичаји су били значајни у формирању искустава, а следствено томе и веровања која су из њих произилазила. Обичаји и навике не стичу се рођењем, већ се стварају и обликују социјализацијом појединца, његовим стасавањем у одређеној заједници од које прихвата постојеће норме и правила понашања. Живећи у друштвеној заједници и учествујући у јавном и породичном животу, појединац усваја правила понашања, обликујући истовремено и лични однос према свему виђеном и доживљеном. У том процесу појединац сазрева. Када одрасте и добије улогу извршиоца у обичају, свему даје и лични печат исто као што то ради и ткаља док тка, везиља када везе, градитељ када гради кућу. Док се суштина обичаја преносила с колена на колено, форма је најчешће била одраз личног и тренутног афинитета извођача. Чини се да је латентна функција обичаја она нит која га је одржавала и омогућавала континуитет у историјском трајању, док је манифестни лик био подложан променама и најчешће зависан од околности извођења (нпр. празновање непосредно након смртног случаја у породици и сл.).
Иако су током времена много изгубили од своје суштине, обичаји показују изузетно живописно и складно суочавање људског рода са временом и простором којима се морао прилагођавати, пре свега кроз усаглашеност свакодневних послова и одређених празника који их прате. Обичаји рефлектују укупност народног живота у времену и простору у пуном развојном луку. Попут сваке живе творевине, подложни су променама, разрастању и пропадљивости, а како је новије време показало, и обновљивости. Календарски (годишњи) обичаји у погледу бројности и садржајности спадају међу најсложеније, а у погледу очуваности међу најразвијеније у свету. У српским народним обичајима испреплетена су многобожачка веровања и календарска знања пренета из прапостојбине, наноси преузетих старобалканских обреда, уметнути обичаји, никад завршена христијанизација, неуспела атеизација, „неспретности“ у скорашњој ревитализацији. У њима се може начинити и сагледати пресек историјске судбине народне свести, културе, али и богатство живљења.
Обичаји који се још увек срећу приликом испитивања на терену вуку корене и из времена у којем хришћанство није било доминантна религија. Међутим, хришћанство је успело да у народну обичајну традицију угради властити систем веровања и вредновања, мада је то био изузетно дуг и сложен процес. Многи обичаји се чувају и у савремној средини, али неки се поштују „по инерцији“, јер је првобитни смисао суштински заборављен. Упорно задржавање у обичајној пракси указује на њихову „моћ“, а можда и страх од последица потпуног потискивања из живота појединца, односно заједнице. Неки од њих се одржавају јер су се прилагодили новом начину живота и потребама људи.
Наш народ се придржавао обичаја у свакодневном животу јер се њима регулисао целокупни живот заједнице. Који ће обичаји преовладавати у једној социјалној заједници зависило је од много чинилаца, можда највише од потреба самих стваралаца. Када се заједница прилагоди одређеним обичајима, она их се упорно држи и не напушта их без велике невоље. Обичаји некада опстају „по инерцији“, чак и када нестану разлози за њихово практиковање и када им се заборави првобитни смисао и значај.
Обичаји нису непроменљива категорија народног живота. На њихову промену утиче измена места живљења, развој економије, културних схватања, образовање, акултурацијски процеси и сл. Ови чиниоци довели су до мањих или већих промена у садржају, функцији и значењу обичаја. Функција регулисања свакодневног живота временом је слабила, што је могло бити праћено и потпуним изобичајавањем. Поједини обичаји у значајној су мери повезани са одређеном друштвеном заједницом, па су временом постајали њена препознатљива одредница у комуникацији са другима (данас породична слава, на пример).
Како је целокупни живот заједнице био прожет обичајима, и све области живота и стварања биле су (или су још увек) на неки начин прожете неком врстом обичајног понашања. Бројност и разноврсност обичаја, уз чињеницу да се међусобно преплићу, отежава успостављање њихове ваљане класификације. У досадашњим истраживањима обичаји су развраставани у друштвене (који су обухватали радње и поступке којима су се усклађивали односи унутар групе и између појединаца), привредне (везани за пољопривредне и сточарске послове − орање, сејање, сакупљање летине, прву мужу, издиг и сл.) и религијске (који подразумевају радње, поступке и облике понашања којима су људи тежили да утичу на догађаје у свом окружењу, или да успоставе контакт са вишим силама очекујући од њих помоћ у превазилажењу кризних ситуација).
Литература: Боривоје Дробњаковић, Етнологија народа Југославије 1, Београд: Научна књига, 1960; Тихомир Р. Ђорђевић, Наш народни живот 1, Београд: Просвета, 1984; Милина Ивановић-Баришић, Календарски празници и обичаји у подавалским селима, Београд: Етнографски институт САНУ, 2007; Миле Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Београд: „Вук Караџић“, 1990; Mirko Barjaktarović, Osnovi opšte etnologije, Beograd: Savremena administracija, 1977; Petar Vlahović, Običaji, verovanja i praznoverice naroda jugoslavije, Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1972.
Милина Ивановић-Баришић
