ОДЕВАЊЕ
Одевање је веома битно у проучавању и разумевању прошлости једне заједнице, односно народа који чине ту заједницу. Етнографија, етнологија, антропологија, социологија, културологија, филозофија, историја уметности, модни дизајн, али и дијалектологија и етимологија су дисциплине које се баве темом одевања и његовим историјским развојем. Праћењем промена у одевању у оквиру једне или више заједница прати се истовремено и развој тог друштва, као и његов однос према овом сегменту културне историје.
Највише је података о народној и градској ношњи. Прикупљене и у различитим студијама представљене чињенице пружају могућност синхроног и дијахроног праћења одевања, а донекле и увид у одевни изглед различитих старосних група, као и у полне специфичнoсти одевања. До сада прикупљени подаци омогућавају праћење промена одевног изгледа у временској вертикали од око две стотине година, а у неким случајевима граница се помера и дубље у прошлост.
Навике у одевању резултат су синкретизма политичких, друштвених, економских, културних и других чинилаца. Поменути чиниоци су „најзаслужнији“ што одећа у дугом временском периоду има своје константе развоја. Начин живота, као одраз друштвене реалности кроз читав историјски развој заједница на српском простору, допринео је да до нашег времена у сеоским и градским срединама опстане одевање у облику у каквом га већина савременика познаје из сопственог, или искуства ближњих, или га препознаје захваљујући визуелним комуникацијама (слике, фотографије, новине, филм и сл.).
У историјату одевања уочавају се два периода, период традиционалног одевања и период модног одевања. Они се надовезују један на други, али се и међусобно преплићу. Осим што има практичну функцију највидљивију у покривању тела ради заштите (од хладноће, сунца, повређивања, прекомерног прљања и сл.), одећа има и магијско-религијску функцију (ношење одређене одеће у време празника и извођења различитих обичаја животног и календарског циклуса). У друштвеној еволуцији (формирање човека као друштвеног бића) одећа представља израз специфичних нивоа друштвеног положаја појединца и/или одређене групе. У том смислу одећа је постала део моде и модних трендова, као последица друштвеноекономских и културних промена и утицаја. У оквиру одевних кретања развијају се различити видови ванпразничног одевања. Они се најчешће манифестују кроз свакодневно одевање, које значајно залази у домен популарне културе, и пословно одевање, које је препознатљиво кроз разнолике видове тзв. dress code-а, на пример, различите врсте униформи.
Одећа је од самих почетака коришћења на неки начин имала и још увек има симболично значење, што је био и основни предуслов да одевање задобије духовну димензију која му неоспорно и припада. Одевање представља основ непосредне визуелне комуникације јер се њиме на непосредан начин изражава и однос према себи као личности, али и према другима. Одећа се најчешће посматра као конвенционално обележје колективнога идентитета појединаца. Она је симболично обележје припадности сталежу, професији, друштву, статусу, а почев од педесетих година XX века у значајној мери је и одраз персоналног идентитета. Стога је она и израз душевно-духовног доживљаја појединца. Кроз симболичку димензију одеће изражава се телесно-духовно, односно духовно-телесно преобраћање појединца, али и колектива који се изгледом прилагођава претпостављеној ситуацији. Симболика одевања долази до изражаја у тренуцима битним за живот појединца (крштења, венчања, замонашења, сахране и короте (жалости) итд.). Симболичка димензија одеће наглашавала се изгледом (кројем), додатним одевним предметима (ношење маске, капе, круне, оковратника, огрлица, нараменица, огртача, појасева…), као и специфичним бојама и декоративним елементима који визуелно употпуњују утисак који посматрач стиче.
Одећа се на нашим просторима у високом проценту и дуго израђивала у оквиру домаће (кућне) радиности, тако да је њена израда дуго припадала домену женских занимања (задужења). Много касније у овај посао почели су се укључивати и мушкарци. Кроз одевање и одећу тежило се исказивању унутрашњег доживљаја стваралаца, али и показивању друштвеног статуса заједнице у односу према окружењу. Тако је она временом постала једна од препознатљивих визуелних одредница колективног идентитета. Чини се да је кроз одевање традиционална заједница пронашла начин за превладавање болног јаза између телесног и духовног, који ју је непрестано пратио (због начина живота и потпуне упућености на себе и најближу околину).
Осавремењавање друштва кроз неизбежну модернизацију директан је подстицај за мењање устаљених навика, посебно оних у сфери одевања. Друштвено раслојавање, као један од пратилаца развоја друштва, утицало је на појаву нових модела понашања, непознатих или мало познатих члановима заједнице. Променама бива захваћен колективни начин живота, потпуна међусобна упућеност чланова заједнице почиње да се трансформише, па на важности добија појединац. Он, чини се, у потпуности користи повећану могућност самосталног одлучивања о сопственом изгледу.
Из измењених друштвених услова живота и стварања, али и измењених друштвених функција одеће, постепено происходе разлике у одевању, које се понајвише огледају у избору употребљених материјала. Одевање све више карактеришу различити модни стилови и дизајн које диктирају појединци. Променама у креирању одеће мењају се и естетске, симболичке, идеолошке, политичке, статусне и друге манифестације, раније исказиване кроз одевање.
Од ритуалног плеса па до body art-а, од облачења у циљу заштите тела до примењене уметности, одевање и одећа имају дугу историју промене форми, функција и значења. И док је процес израде одеће у прошлости био одраз колективних потреба али и њене економске моћи, данас израда одеће представља извор често незамисливих прихода. Без обзира на значајно измењен однос према одевању и одећи, овај сегмент људског стварања остаје основа радости, туге, остварених и неостварених жеља и могућности његових стваралаца у успешном или неуспешном трагању и изражавању личног, родног, генерацијског, класно-сталешког, али и националног и културног идентитета.
Литература: Милина Ивановић-Баришић, „Одевање и мода“, Гласник Етнографског института САНУ LIV, Београд: Етнографски институт САНУ, 2006; Традиционална естетска култура – тело и одевање, Ниш: Центар за научна истраживања САНУ и Универзитет у Нишу, 2009.
Милина Ивановић-Баришић
