ТУЖБАЛИЦА
Тужбалица (нарицаљка, запевка) је пјесма обредног карактера и важан дио посмртног обреда и култа, али и драгоцјен феномен фолклора и народне књижевности. Њоме је оглашавана смрт, и у оквиру жаљења за умрлим схватана је као дуг и обавеза према покојнику.
Постојала је од памтивијека у свим културама и код свих народа, а у новије вријеме ишчезава. На Балкану, па тако и у Србији и крајевима насељеним српским живљем, тужбалица се још увијек може чути у руралним крајевима. Овај обичај се најдуже задржао у економски мање напредним областима са патријархалном културом, као што су Црна Гора, Херцеговина, Косово, Лика, Далматинска Загора, југозападна Србија, Македонија. У последње вријеме ово је вјештина искључиво старијих извођача. Нови нараштаји ријетко разумију њен значај, и никад је не уче. Млађа особа која би знала (или жељела да зна) да тужи била би запањујући изузетак. Не примајући тужење (нарицање, запевање, бугарење, кукање, лелекање) у своје наслеђе, млади га се неријетко стиде и не подржавају ову праксу у својој породици и околини.
За тужбалице је у различитим, посебно патријархалним културама заједничко да их изводе жене. Такав је случај и са српском тужбалицом. Дешавало се и да мушкарци наричу, о чему има помена у епским пјесмама (Женидба Милића барјактара и Смрт војводе Кајице). И данас се, на пример у Црној Гори (додуше врло ријетко), може чути мушко нарицање, тзв. лелекање. За упокојеним ближњима мушкарци и жене жале на различите начине. Жена жали дуже, јавно, гласније, и „артикулисано“, кроз тужбалицу. Њу би започињале, изводиле и предводиле жене које су се у тужењу извјештиле, које су по овом дару у заједници препознатљиве и памћене, врсне тужилице (тушкиње, нарикаче, покајнице, запеваље, јаукалице). Од њих су вјештину од младости училе наследнице, слушајући и подражавајући. Тужилице изражавају сопствену бол и/или бол породице умрлог (а то није нужно туга за истим покојником), обликују га и каналишу кроз пјесму која је замишљени дијалог са умрлим, директно обраћање њему. У многим крајевима у одређеним приликама (уколико у породици није било добре тужилице, или да би оплакивање било што љепше) јавно су за надокнаду тужиле тзв. професионалне нарикаче, посебно вјешто и дирљиво.
Иако је спонтани израз бола и жалости (вјеровало се да припремање тужења призива зло), нарицаљка има конвенционални карактер са устаљеним обредним правилима, начином, мјестом и временом тужења. У првом реду тужи најближа рођака. Мајка, сестра или ћерка тужи најискреније и најдирљивије. Оне које нису рођаке (сусјетке, пријатељице, професионалне нарикаче), тужећи за упокојеним увијек помену умрле из своје породице. Нарицање се практикује током дана до заласка сунца, почиње са часом смрти и траје до сахране (нешто скромније се може тужити након четрдесет дана и након навршене године од покојникове смрти). Нарицало се пред скупом и у самоћи, у кући, непосредно после нечије смрти, у погребној поворци, на гробу (али и касније, на путу, крај извора, у хладу…). Нарочито снажно се кроз тужбалицу оплакивао угледан мушкарац у пуној снази, што је у спрези са чињеницом да је тужбалица била од нарочитог значаја у патријархалним крајевима. Уколико је покојник умро далеко од куће, могло се тужити над његовим одијелом, сликом, оружјем, над било којим предметом који би га замјењивао.
Структура тужбалице, конзервативна по форми, сачувала се кроз дуги низ вјекова. Садржи похвалу покојника и истицање његових особина, жаљење због смрти и позивање да се врати, разговор са покојником као да је жив, поруке умрлим рођацима, представу о загробном животу као сличном земаљском, итд. Једнолична, отегнута мелодија и готови изрази, стихови и формуле, помажу у стварању тужбалице. У областима у којима је српски народ више гинуо у ратовима, тужбалица се развијала у смјеру ратничке и родољубиве пјесме, а оплакивање погинулог као срчаног борца имало је осјетну усмјереност ка истицању националних идеала. Овакав тип тужења био је доминантан у Црној Гори и источној Херцеговини. У крајевима гдје се умирало углавном природном смрћу, на пример у Македонији, тужбалица је била приснијег, породичног карактера.
Тужбалицом се, дакле, покојни ваљано испраћа, али и не заборавља. Његовом смрћу прекида се уобичајени ток приватног и друштвеног живота и неопходна је рестаурација тог тока, памћење, урезивање у сјећање, да би се васпоставио (минулом смрћу до темеља уздрман) индивидуални и колективни осјећај трајања, неоспорно суштински за човјека и човјечанство. Тужилице чувају своје умрле од заборава похвалом физичких и психичких одлика, истицањем свима познатих специфичних животних прилика покојника, и нарочито, гомилањем властитих имена. Осим покојниковог, то су лична имена живих који остају да тугују и лична имена оних који ће умрлог дочекати на „оном свијету“ (најближи чланови породице, кумови и блиски пријатељи). Ако тужилица није покојникова рођака, она ће поменути и „поздравити“ и своје покојне ближње. Ту су и географска имена карактеристична и уско везана за покојника и његову заједницу, не само насеља у којима је рођен, живио и умро, већ и планина, ријека, путева којим је обично ходио или дрва под којим се волио одморити. Тако се ствара детаљна и непоновљива друштвена и топографска рељефна мапа помоћу које се неухватљива, неопипљива, несигурна егзистенција умрлог ставља у оквире конкретног окружења живих. Коришћењем и понављањем властитих имена жена-стваралац конвенционалне формулаичне изразе персонализује, претвара их у нешто лично, посебно, јединствено и непоновљиво.
Српску обредну тужбалицу могла је изводити једна жена, двије жене наизмјенично, или више њих у скупу. Запијевало се обично у осмерцу и десетерцу. Ако би тужиле двије жене, запијевале би једна за другом и лагано обилазиле одар, при чему је друга понављала сваки стих прве тужилице. У нарицању у скупу једна жена је предводила пјевајући стих које су остале редом прихватале, или би се учеснице надовезивале једна на другу, тако да стих са претходним чини цјелину. Прва варијанта тужења у скупу могла се спроводити и у тзв. посмртном ору или жалосном колу (Женидба Милића Барјактара). У њему се тужилице држе за руке и окупљене око одра поклањају покојнику. Женско тужење је некада бивало праћено другим изразима жалости, обредним радњама које су заједничке за многе културе. То су ношење црнине или короте (које се још увијек практикује), одсијецање косе, скидање мараме или обуће, гребање образа и нагрђивање лица.
Призор тужења на посматрача свакако оставља снажан утисак. Жена која тужи често је перципирана као неуравнотежена услед бола, чак опасна по себе и друге. Саме жене које туже, пак, своју пјесму схватају не као неконтролисани емотивни испад, већ као средство којим се изразито тешке емоције каналишу, као вентил којим се управо избјегава лудило и (само)деструктивност. Овај катарзични, конструктивни и терапеутски потенцијал тужења веома је важан и близак граничном, демаркационом аспекту тужбалице као моста између живих и мртвих. Тужилице су сложне у томе да је нарицање унутрашна потреба, друштвено прихватљивија и здравија (и по ожалошћену жену и по ожалошћени скуп) од неконтролисаног плача, вриска и јецања. Тужбалица је изграђен, артикулисан, емотивно формулисан одговор на смрт. Жене се чак међусобно охрабрују да туже, умјесто да само плачу, да подјеле своју причу и бол, да допусте другима да у њиховој жалости учествују (живима, присутнима, али и мртвима, поменутима). Кроз ово дијељење оне се постепено смирују, ране зацјељују, и оно што је почело као неконтролисани плач завршава као структурисана тужбалица, некад памћена, записивана и снимана. Терапеутски аспект односи се и на извођача и на цијелу покојникову породицу, и на читав скуп који се од покојног опрашта. Покојникову породицу смирује сазнање да је њихов ближњи испраћен ваљано. Отићи неоплакан сматрано је несрећом у многим културама.
Дајући одушак спектру веома снажних осјећања, тужбалице се брзо и лако трансформишу из пјесме жалости у осветничке пјесме, пјесме које позивају на освету или је, чак, извршену описују. Често се, дакле, у истом наративу смјењују и преплијећу туга и гнијев, бол због губитка и позив на освету, јасна граница између ових осјећања се губи. Овај осветнички аспект је у не тако давној прошлости био карактеристичан за оне крајеве у којима је дуго био жив страшни обичај крвне освете (Црна Гора, Херцеговина, Грчка, Албанија, Сицилија…). Уграђивање бола у пјесму је само по себи избацивање, испољавање патње, ослобађање од ње, сређивање емотивних утисака, контролисање истих. Кроз пјесму тужилице дијели се бол и његово тежиште пребацује са индивидуе на колектив. Можда се означавањем кривца тежиште измешта са боли због губитка на бијес усмјерен ка виновнику. Тако бол умињује, расипа се, уступа пред другим осјећањем. У оба случаја интимна, приватна патња излази из једне душе у јавност, у заједницу, налази утјеху у проливању суза са онима који саосјећају, или у фокусирању на онога ко је смрт изазвао.
Тужбалицу стварају жене, погружене мајке, сестре, ћерке, супруге. Оне које живот доносе и испраћају га. Тужење је и стварање, стваралаштво, умјетност. Стога је гашење овог обичаја и гашење једне умјетности. Стваралачки аспект нарицања је у тијесној вези са поменутим исцјелитељским. Тужилице су народне пјесникиње, композитори и пјевачи, али и глумци, сценски извођачи. Болна умјетност тужења је умјетност жене, родно специфична. Не може свака жена бити тужилица. Неопходно је посједовати одређене вербалне и музичке вјештине, знати их комбиновати и тако своју и туђу бол обликовати у умјетничко дјело. Тужилица користи залиху предајом утврђених текстуалних и музичких формула и неизрецива осјећања обликује у мисли, идеје, схватљиве и опипљиве. Она је занатлија, стваралац, извођач, народни пјесник, умјетник. Неке изведбе изненађују снагом и љепотом израза, дирљивом метафором, суптилним одабиром ријечи, мелодијом која упркос монотонији омамљује, репетитивним ритмом и неочекиваном измјеном. Некада и став тијела жене која тужи говори много. Јецај, уздах, јек, пауза, говор кроз сузе, немоћ тијела и дрхтај гласа, ефекат дифоничне/полифоничне структуре тужења у дуету/групи, све су то елементи које глумац користи на позорници.
Овај жанр карактерише вишеструка флуидност. То је форма између говора и пјесме, повезује традицијом утврђене формуле и индивидуалну вјештину. Процес компоновања тече паралелно са процесом (јавног, сценског) извођења, титра између спонтаног изражавања душевног бола и пажљивог и промишљеног поетског ткања, повезује бујице различитих осјећања која се смјењују. Нарочито је занимљиво да је жена могла при раду (нпр. плетењу или ткању) пјевушити неку, у њеном крају познатију тужбалицу. Овај несвакидашњи феномен фолклора, симултано бављење двама изразито стваралачким радиностима, заслужан је што су неке наше лијепе нарицаљке сачуване. У прошлости су неке од ових пјесама словиле за красне и дирљиве. Такве су могле ући у књижевност. Петар II Петровић Његош је у Горски Вијенац увео тужење сестре Батрићеве за братом. Овај бисер међу тужбалицама, високе поетске и драмске вриједности, не престаје да задивљује.
Тужбалицом се жене директно обраћају мртвима, „дижу их из гроба“ и подстичу на интеракцију са живима. У овом дијалогу са умрлим огледа се одређена (могло би се рећи субверзивна) моћ коју жене посједују у домену смрти. У патријархалним друштвима, у којима је потцјењивана, жена је осим одређене контроле над животом (кроз улогу родитељке и бабице) имала и одређену контролу над смрћу, управо кроз важну улогу у посмртном ритуалу. Тужење није само женски одговор на смрт. Оно настаје из односа читаве заједнице према смрти, па сходно томе и према животу.
Литература: Татомир Вукановић, Енциклопедија народног живота, обичаја и веровања у Срба на Косову и Метохији, Београд: Војноиздавачки завод – Verzal press, 2001; Војислав Ђурић, Тужбалица у светској књижевности, Београд, 1940; Слободан Зечевић, Српска етномитологија, Београд: Службени гласник, 2008; Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник, Београд: Просвета, 1966; Вук Стефановић Караџић, Живот и обичаји народа српског, Београд: СКЗ, 1957; Vuk Stefanović Karadžić, Srpske narodne pjesmе I, Beograd: Nolit, 1969; Стефан Митров Љубиша, Приповијести црногорске и приморске, Београд: Просвета, 1968; Љуба П. Ненадовић, О Црногорцима: писма са Цетиња 1878. године, Београд: СКЗ, 1929; Петар II Петровић Њeгош, Горски вијенац, Беч, 1847; Речник књижевних термина, Београд: Нолит, 1985; Srpske junačke pjesme, Beograd: BIGZ, 1987; Вукоман Џаковић, Црногорске народне тужбалице, Титоград: Графички завод, 1970; Новица Шаулић, Српске народне тужбалице, Београд: Графички институт „Народна мисао“, 1929.
Ђурђина Шијаковић
