ХАБИТУС
ХАБИТУС, систем усвојених образаца мишљења, осећања и понашања (трајних диспозиција) које појединац стиче кроз искуство у одређеном друштвеном и културном окружењу. Иако се историја идеје овог концепта може пратити у делима Аристотела, Томе Аквинског и Марсела Моса, х. постаје популаран као централни део теорије праксе француског социолога Пјера Бурдијеа од 1970-их година.
Бурдије дефинише х. као скуп структурираних структура (обрасци и склоности стечени у прошлости) које делују као структурирајуће структуре (обликујусадашње понашање, перцепцију и друштвено деловање појединца). Х. није биолошкиусловљен, већ историјски и друштвено конструисан; усваја се спонтано, често несвесно, кроз искуство живљења у одређеној класи, породици или заједници. Исказује се кроз телесне гестове, говор, ставове, укус, стил, начин размишљања и свакодневно функционисање. Х. делује тако што нас води у свакодневним ситуацијама и помаже нам да се снађемо без много размишљања, ослањајући се на оно што нам је „оприродњено“ и познато. Он се не учи кроз експлицитна правила, већ кроз понављање и праксу, те су свакодневне одлуке резултат „практичне рефлексије“, тачније знања која нису рационална и планска, али јесу утемељена у искуству и телу. На пример, дете не учи директно „како да буде дете из средње класе“, већ кроз начин говора родитеља, њихове вредности, храну коју једу, како се понашају у јавности и приватно, оно несвесно усваја обрасце понашања који одговарају тој друштвеној позицији. Стога, матрице делања и мишљења нису само лични избори, него су често резултат дуготрајног обликовања кроз живот у одређеном друштвеном миљеу – х. је истовремено производ друштвених структура и принцип њихове репродукције.
У Бурдијеовој теорији, х. је неодвојив од концепта поља (који означава специфичну сферу друштвеног живота попут уметности, образовања или политике) и капитала (који може бити економски, културни, друштвени и симболички и односи се на ресурсе којима појединац располаже). Начин деловања у одређеном пољу условљен је управо комбинацијом х. и расположивог капитала.
Иако се схвата као „систем трајних диспозиција“ које имају извесну укорењеност у пређашњим искуствима, х. није непроменљив. Бурдије истиче да се х. може мењати кроз нова искуства као што су образовање, миграција у друго окружење, улазак у нову професионалну или друштвену сферу итд. Међутим, промене унутар х. су често споре, делимичне и неретко изазивају унутрашње напетости. Када се пређашњи начини функционисања „сударе“ с новим околностима, појединци могу доживети осећај несклада или несигурности – што Бурдије назива „растућим нескладом између хабитуса и поља“. Х. поседује „практичну логику“, није строго правило нити потпуно слободан избор, већ оквир у ком се садашње одлуке доносе на основу претходно стеченог искуства и телесног знања. На тај начин Бурдије објашњава како свакодневне праксе (говор, укус, став, стил облачења) одражавају друштвене позиције, а да истовремено учествују у њиховој репродукцији или промени.Х. функционише између друштвене структуре и личне акције – што значи да обликује понашање, али га не одређује до краја. Људи имају одређени простор за промене, креативност и отпор. Управо због тога, х. може помоћи да разумемо и стабилност и промене у друштву.
Иако је Бурдије настојао да избегне поједностављена објашњења (као што су биолошки детерминизам или идеја о потпуној слободној вољи) и превазиђе бројне бинарне опозиције: субјективно–објективно, детерминизам–слободна воља, активно–пасивно, унутрашње–спољашње – његовој теорији је најчешће замеран детерминизам, „затвореност“, „механичност“ и универзалистичке тенденције. Замеран му је и недостатак интерактивности, као и то што његова теорија не узима у обзир унутрашње сукобе и психичку динамику појединца, његове противречне жеље и сложеност/хибридност савремених идентитета. Ипак, бројни истраживачи цене аналитичку флексибилност и применљивост х. у микроанализама, нарочито у комбинацији с етнографским методама и емпиријским истраживањем. У савременим социокултурним и интердисциплинарним студијама, х. представља користан алат за разумевање дубоких и често невидљивих образаца друштвених динамика и борби за позицију, идентитет и признање у бројним социокултурним аренама.
Литература: Birešev, Ana. 2013. „Sociologija dominacije Pjera Burdijea“ Doktorska disertacija. Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu; Blommaert, Jan. 2005. “Bourdieu the Ethnographer”. The Translator 11 (2): 219–236; Bourdieu, Pierre. 2005. “Habitus”. In Habitus: A Sense of Place, edited by Jean Hillier, Emma Rooksby, 43–49. New York and London: Routledge Taylor & Francis Group; Burdije, Pjer. 1999. Nacrt za jednu teoriju prakse. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva; Burdije, Pjer. 2013. Distinkcija: društvena kritika suda. Podgorica: CID; Costa, Cristina and Mark Murphy. 2015. “Bourdieu and the Application of Habitus across the Social Sciences”. In Bourdieu, Habitus and Social Research: The Art of Application, edited by Cristina Costa and Mark Murphy, 3–17. London, New York and Shanghai: Palgrave Macmillan; Flecha, Ramón, Jésus Gómez and Lídia Puigvert. 2001. “Constructivist Structuralism: Habitus”. Counterpoints 250: 36–39; Frost, Liz and Paul Hoggett. 2008. “Human Agency and Social Suffering”. Critical Social Policy 28 (4): 438–460; Huang, Xiaowei. 2019. “Understanding Bourdieu – Cultural Capital and Habitus”. Review of European Studies 11 (3): 45–49; Ivanović, Zorica. 2010. „Kuća kao ’knjiga’ koja se čita telom. Kulturna konceptualizacija prostora u teoriji Pjera Burdijea“. Antropologija 10 (2): 25–52; King, Anthony. 2000. “Thinking with Bourdieu Against Bourdieu: A ‘Practical’ Critique of the Habitus”. Sociological Theory 18 (3): 417–433; Mouzelis, Nicos. 2008. “Habitus and Reflexivity: Restructuring Bourdieu's Theory of Practice”. Sociological Research Online 12 (6): 123–128; Reay, Diane. 2015. “Habitus and the Psychosocial: Bourdieu with Feelings”. Cambridge Journal of Education 45 (1): 9–23.
Лазар Бараћ
