ХЛЕБ
ХЛЕБ, основна животна намирница и симбол живота. Историја х. одражава историју човечанства. Више од шест хиљада година х. обједињује народе света, симбол је добитка и најсакралнији вид хране, изобиља и благостања. Животна вредност х. од његове појаве остала је иста, а човеково умеће да умеси х. представља велико откриће људске културе. Пређен је мукотрпан пут да би се створиле квалитетне сорте житарица од којих се х. меси. Египћани су човечанству подарили производњу х., на њему су изградили свој систем управљања државом. Кинези су узгајали пшеницу, која је азијског порекла, још 3000 година пре н. е. Словенски народни назив за пшеницу непосредно је везује за обрађену земљу (пахат–орати, пашња–ораница, њива).
Х. је важан симбол хришћанства – Христос узима х. и изломивши га, даје својим ученицима говорећи: Ово је тело моје које се за вас ломи. О веровању да х. представља непосредну везу са божанским сведочи и изрека хлеб је дар божји.
Х. обједињава питања културног и друштвеног идентитета. И у савремено доба предмет је фасцинације и разноликих тумачења, није изгубио своју симболичку функцију.
У српској култури има веома важно место. Најстарије познато помињање х. у српским документима налази се у Призренској хрисовуљи. Помиње се у два члана Душановог законика. По казивањима путописца Евлије Челебије, у 17. в. у Београду се правио чист бео х. од 300 драма. У зависности од састава и квалитета земље и пратећих географско-морфолошких карактеристика, као и од могућности и потреба домаћинства, у Србији су сејани пшеница, јечам, овас и раж. За обраду земље у традиционалној земљорадњи коришћена су рала и метални плугови. Пракса је била да се семе насејава десном руком, при чему су се изводиле одређене обредне радње да би се магијским путем осигурала богата летина и напредак заједнице. Када се заврши жетва, од последњег рукохвата ритуално се плете божја брада као плетеница, везује се црвеним концем и украшава пољским цвећем. У народном веровању божја брада симболизује завршетак жетве, преносећи плодоносну снагу жита будућој летини. Жито се након вршидбе чувало у амбарима, а кукуруз у кошевима. Пре млевења жито се вејало или просејавало решетом, све до појаве тријера, који су знатно олакшали припрему за млевење. Пре појаве воденица, жито се млело ручним каменим жрвњем. Воденице поточаре, култна места о којима су се испредале разне приче, поседовала је свака већа сеоска породица. Најчешће су зидане од печене цигле и покриване ћерамидом, док су неке биле дрвене.
На трпезама српских сељака налазио се најчешће х. од крупника, проса, овса, ређе од јечма, ражи или наполице. Само неколико пута годишње – о празницима и светковинама – јео се пшенични х.
Со и х. представљају симбол гостопримства, па и најсиромашнија кућа увек има соли, х. и воде да бар тиме почасти госта и дочека путника намерника. Давањем госту х. и соли изражавао се однос блискости и поверења. Одбијање је сматрано увредом. Овај обичај се у савремено доба упражњава као вид манифестације традиционалне културе у разним свечаним приликама (дочекивање иностраних гостију, домаћих високих званица и сл.). Читав низ елемената везаних за х. задобио је важну улогу у обичајној и обредној пракси код животног циклуса (рођење, свадба, смрт) као и код обичаја који су били или су и даље део годишњих (календарских) празника, а имају важно место у српској култури.
Свакодневна обредна пракса налагала је да се на сто прво изнесе х., који је домаћин ломио и давао осталима. Пре него што би га начео, домаћин би се прекрстио и ножем „закрстио“ х., секао би га према себи и доњом страном стављао на сто. Сматрало се грехом ако се х. остави преврнут, а ово празноверје задржало се у траговима и до данас.
Некада је пракса налагала да неначет х. стоји у углу стола гостинске собе, симболизујући богатство куће, сталну спремност да се дочека гост, те као знак заштите од нечистих сила. Данашње старије генерације преносе млaдима своја сећања како су отхрањени на попари и на х. намазаном свињском машћу и посутом алевом паприком и сољу. Ова „сиромашка“ јела имају посебну драж минулих времена – подсећају на детињство, буде осећање сигурности у оквиру породичне заједнице.
Литература: Ivković, Magdalena. 2006. Naši hlebovi. Beograd: Muzej grada Beograda; Кiznije, Žan. 1996. Etnologija Evrope. Beograd: Biblioteka XX vek; Кnežević, Srebrica. 1958. Ishrana beogradskog stanovništva u prošlosti. Godišnjak grada Beograda knj. V: 213–239; Кnežević, Srebrica. 1990. „Ishrana kao odlika kulturnog kontinuiteta i etničkog identiteta.“ Etnoantropološki problemi 8: 51–68; Radojičić, Dragana. 2012 [2016]. Dijalozi za trpezom, antropološka monografija o kulturi ishrane. Beograd: Etnografski institut SANU & Službeni glasnik; Tišma, Jovica. 1995. A hleb se od duše pravi!: knjiga o hlebu. Smederevo: Ishrana; Hiršfelder, Gunter. 2006. Evropska kultura ishrane: povest ishrane od kamenog doba do danas. Novi Sad: Stylos. Традиционална естетска култура – хлеб. Пр. Драган Жунић, 7−276. Ниш: Центар за научна истраживања САНУ и Универзитета у Нишу.
Драгана Радојичић
