ХИМНА
Химна (од грч. ύμνος − ’песма’ или ’хвалоспев’) је репрезентативна песма која се пева или свира у свечаним и званичним приликама. Химна је најстарија песничка врста која се јавља још код Египћана, Вавилонаца и Асираца. Код старих Грка свака песма до VI века п.н.е. називала се химном, а касније су то биле само песме које су посвећиване боговима и херојима. У старом Риму химнама се увеличавао култ царева. У средњем веку химне су биле песме, а у ренесанси су се њима описивале лепоте природе. Касније, са стварањем првих нација, настају националне и родољубиве химне, а са појавом друштвених класа, борбене химне. Од последњих најпознатије су француска Марсељеза (La Marseillaise) и Интернационала, као корачница радничке класе. У XIX веку уводе се државне химне, тј. химне владарима у монархијама. Данас се при помену химне мисли, пре свега, на национални симбол.
Од XX века, тачније од 1918. године, уједињењем у Краљевину СХС било је постављено и питање државне химне. Иако није постојао закон о химни, договор је био да се у једну споје народне химне три јужнословенска племена и тако је настала химна Краљевине СХС, а касније и химна Југославије. Постојале су три верзије у зависности од значаја догађаја при коме се химна изводила. Најчешће су прво певани стихови српске химне (Боже правде), затим хрватске (Лијепа наша домовино) и потом словеначке (Напреј, заставе Славе). Химне су спајане у једну тако што су се од сваке певале прва и последња строфа. У другој верзији су се певале само четири строфе, од којих су прва и четврта узете из песме Боже правде, друга из песме Лијепа наша домовино, а трећа из песме Напреј, заставе Славе. Певање све три свечане песме у целини представљало је трећу верзију.
Ове народне химне настале су у XIX веку, у периоду романтизма, када је почело буђење националне свести. Најпре је настала хрватска песма Лијепа наша домовино, коју је написао конзул и књижевник Антун Михановић. Први пут је штампана у листу Даница 1835. године, а музику је компоновао официр и музичар из Србије Јосиф Руњанин. Тек крајем XIX века ова песма је прерасла у хрватску народну химну. Друга по реду настанка била је словеначка песма Напреј, заставе Славе, коју је у Хабзбуршкој монархији компоновао Мартин Даворин Јенко, композитор словеначког порекла, који је живео и радио у Србији. Текст је потписао Јован Ђорђевић, књижевник и драматург. Настала је 1860. године у Бечу и врло брзо постала и химна Словенаца. Српска родољубива песма Боже правде настала је последња (прва верзија је из 1872. године), али је прва постала национална и државна химна, онда када је Србија проглашена краљевином, 1882. године. Поводом прославе пунолетства кнеза Милана Обреновића и његовог ступања на престо Србије, 10. августа 1872. године, изведен је комад с певањем Маркова сабља, у оквиру кога је отпевана песма Боже правде, коју је написао Јован Ђорђевић. Изазвала је велико одушевљење кнеза Милана и српског народа, те је искоришћена при проглашењу Краљевине Србије и кнеза Милана, када је песник од оригиналне две строфе изоставио другу и додао три нове. Од тада је песма Боже правде постала химна Србије, иако за време владавине династије Карађорђевић, од 1903. до 1909, није то званично била. Уз мале измене ова химна је надживела бројне династије и друштвене промене у Србији, а недавно је поново оживела као актуелна химна Републике Србије.
Нестанком Краљевине Југославије 1941. године нестаје и национална српско-хрватско-словеначка химна. Током Другог светског рата и стварања нове Демократске Федеративне Југославије песма Хеј Словени изабрана је за привремену химну. Написао ју је Словак Самуел-Само Томашик 1834. године у Прагу, у време панславистичког покрета (први назив био је Хеј Словаци), и на њу „налепио” мелодију пољске песме Jeszcze Polska nie zginela. Касније је променио име песме и посветио је свим Словенима. Захваљујући томе она је убрзо добила значајно место међу свим словенским народима и постала је песма националног позива на јединство. Певана је као химна још на пансловенском конгресу у Прагу 1848. године. Песму су први прихватили Словенци, који су је изводили под називом Хеј Словенци већ 1848. године. Као химна песма Хеј Словени објављена је у југословенској штампи тек 1918. године, у време стварања заједничке државе. Ова песма је највише коришћена као југословенска химна током Народноослободилачког рата 1941–1945. године, све до распада Југославије. Стара свесловенска песма поново је заживела када је изведена на отварању Првог заседања АВНОЈ-а, 26. новембра 1942. године у Бихаћу. У тек ослобођеној земљи, на Уставотворној скупштини 1945. године, када је Југославија проглашена републиком, свирана је песма Хеј Словени и тако је прихваћена као привремена химна. После рата уследили су бројни конкурси за одабир химне Југославије јер је сматрано да ова привремена химна има одређене недостатке. Неке од композиција које су се нашле међу предлозима за нову, сталну химну су Химна ФНРЈ (1946) Чедомира Миндеровића, са музиком коју су компоновали познати југословенски композитори, потом дело на текст Мире Алечковић, са рефреном Југославијо, борба те родила (1959), на композицију Новој Југославији Николе Херцигоње. Међу предлозима била је и прерада другог става Бетовенове Пете симфоније, коју је урадио композитор Александар Обрадовић 1963. године. Ни на трећем, четвртом и петом конкурсу (1968, 1973. и 1985. године) није се пронашла одговарајућа нова химна. Тако је од 1945. године химна Југославије била Хеј Словени.
У Уставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије из 1974. године први пут је поменуто постојање химне, али нигде није наведен њен назив. Законом о употреби државних обележја из 1977. године формално је уређен статус химне Хеј Словени и озваничена је њена привремена употреба. Проглашена је званичном химном СФР Југославије тек 1988. године. Године 1992. на референдуму највише гласова добија Ђорђевићева стара химна, али резултати референдума нису прихваћени. Након отцепљења Хрватске, Словеније, Босне и Херцеговине и Македоније, на снагу поново ступа химна Хеј Словени, проглашена Уставом Савезне Републике Југославије. Ова химна је живела до проглашења Устава Републике Србије. Новембра 2006. године за званичну химну Републике Србије бива проглашена, односно поново враћена, некадашња химна Југославије Боже правде, са донекле измењеним текстом. Предложена верзија текста за химну одређена је законом 11. маја 2009. године. На три места синтагма „српског краља“ замењена је са „српске земље“, а стих „српског краља, Боже, храни“ са „Боже, спаси, Боже, брани“. У извесним приликама последња два стиха певају се као „Србију нам, Боже, брани, / моли ти се сав наш род“. Ова химна је била и химна Републике Српске од 1992. до 2007. године, а у једном периоду била је коришћена и као химна Републике Српске Крајине.
Боже правде
Боже правде, ти што спасе
Од пропасти до сад нас,
Чуј и од сад наше гласе
И од сад нам буди спас!
Моћном руком води, брани
Будућности српске брод,
Боже, спаси, Боже, храни
Српског краља, српски род!*
(Спрске земље, српски род!)
Сложи српску браћу драгу
На свак дичан, славан рад:
Слога биће пораз врагу,
А најјачи Српству град!
Нек на Српства* (српској) блиста грани
Братске слоге златан плод,
Боже, спаси, Боже, храни,
Српског краља, српски род!*
(Српске земље, српски род!)
Нек на српско ведро чело
Твог не падне гнева гром,
Благослови Србу село,
Поље, њиву, град и дом!
Кад наступе борбе дани,
К победи му води ход,
Боже, спаси, Боже, храни
Српског краља, српски род!*
(Спрске земље, српски род!)
Из мрачнога сину гроба,
Српске круне* (славе) нови сјај,
Настало је ново доба –
Нову срећу, Боже, дај!
Краљевину* (отаџбину) српску брани,
Петвековне борбе плод,
Српског краља, Боже, храни,*
(Боже, спаси, Боже, брани,)
Моли ти се српски род!
Литература: Ђ. Ч. Киш, „Српска и мађарска химна у узајамном огледалу“, Сава Текелија и његово доба, Будимпешта: Српски институт, 2013; Службени гласник Републике Србије 36, 2009; http://sh.wikipedia.org/wiki/Dr%C5%BEavna_himna, приступљено 23. 04. 2013; http://www.arhivyu.gov.rs/active/sr-latin/home/glavna_navigacija/leksikon_jugoslavije/drzavni_simboli/himna.html, приступљено 23. 04. 2013; http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%BE%D0%B6%D0%B5_%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B4%D0%B5, приступљено 23. 04. 2013.
Нина Аксић
