ГЕРМАН
ГЕРМАН (Ђерман, Ђерма, Џерман)# празник посвећен светом Герману, хришћанском светитељу који се празнује 25. маја (12. маја по старом календару). Празник светог Германа распрострањен је на простору источне, југоисточне и јужне Србије, где је временом постао саставни део народне религијске праксе. Уз овај датум везују се бројна веровања, обичаји и табуисане радње који одражавају народно схватање улоге свеца као заштитника од атмосферских непогода. Герман је у различитим крајевима познат под називом Ђерман (Тимочка крајина, Врањско Поморавље, околина Лесковца), Џерман (околина Пирота, Димитровграда, у Лужници и деловима Тимочкe крајинe) и Ђерма (околина Ниша).
Свети Герман је био цариградски патријарх (715–730), познат као истакнути борац за поштовање икона у хришћанским црквама, због чега је дошао у сукоб са византијским царем наклоњеним иконоборачкој струји. У народној религији Герман је схватан као моћан покровитељ који може да управља кишом, сушом, градом и громом. Због тога му се приписује улога посредника у регулисању временских појава, а обредне праксе усмерене су ка умилостивљавању светитеља и обезбеђивању повољних климатских услова. Постоје различите теоријске претпоставке о паганским и, посебно, старословенским утицајима на формирање народне представе о овом хришћанском светитељу.
За овај празник везани су различити облици обредног понашања: 1) табуисање одређених радњи, 2) позивање на вечеру за Бадње вече, 3) сахрањивање истоимене лутке у време суше или обилних киша и 4) растеривање градоносних облака.
Табуисање одређених радњи. У околини Пирота, Димитровграда, Лесковца, Бољевца, као и на простору Заглавка и Буџака, било је раширено веровање да ће свако ко на дан светог Германа ради било какав посао бити кажњен атмосферским непогодама: громом, градом или поплавом, а нарочито је било раширено веровање да ће гром ударити онога ко тог дана истера стоку на пашу или ради у пољу, башти или винограду. Уздржавање од рада задржало се и у савременом периоду, па се на поменутом простору и данас многи придржавају правила да се на овај дан не ради. У неким областима (Заглавак, Буџак и др.) веровало се да ће прекршиоцу вода све однети, док се другде празновао као заштита од грома (Кална). У Лесковачкој Морави „Ђерман“ се сматрао правичним – веровало се да градом уништава само поља оних који не празнују његов дан. Тада су се изговарале молитве попут: „До међу, Ђермо! Од међу на овамо не дај, Св. Ђермо, молим ти се!“.
Позивање на вечеру за Бадње вече. У традицијским сеоским заједницама (Велика Плана, Нишава, Лужница, Пчиња) лик Германа, који се најчешће доживљава као демон или божанство повезано са кишом, сушом или градом, појављује се и у ритуалима везаним за божићно време. Иако је његова основна култна функција уочена у магијско-аграрним праксама за изазивање или обуздавање атмосферских појава, у појединим насељима он добија и обележја божићног „госта“. У селима око Нишаве домаћин или домаћица би на Бадње вече износиликравај (обредни хлеб) испред куће, обраћајући се речима: „Џермане, Џермане, саг те зовем на вечеру, а летос ми не требаш!“. У појединим селима исти се ритуал изводио са чесницом, са упаљеном свећом и чашом вина, у околини Пирота и Лужници домаћин је износио зељаник, док је у Горњој Пчињи домаћин са свећом износио погачу. Обредни хлеб, вино и свећа представљају елементе празничне трпезе и симболичког гостопримства својственог зимском календарском циклусу. Ова пракса условљена је схватањем божићног периода као времена појачаног контакта са оностраним, када граница између света живих и оностраних сила постају пропустљиве. У том оквиру Герман добија атрибуте бића које поседује сакралну енергију новог почетка, усклађену са обновом аграрног циклуса. Ритуално позивање Германа представља специфичан, магијски облик дијалога између домаћина и натприродног заштитника дома, њиве и атмосферских прилика.
Сахрањивање истоимене лутке у време суше или обилних киша. У селима североисточне Србије обредна фигура од глине носи назив Герман или Ђерман, а њена израда није везана непосредно за дан празника, већ за периоде изражене суше који угрожавају приносе. У насељима Тимочке крајине, у време изостанка падавина, девојчице (10-14 година) су израђивале лутку германа, која је затим сахрањивана у припремљен гроб. Изнад његове главе обично се побадао крст, чиме је обред добијао хришћанску симболику, док је његова основна функција (призивање кише) упућивала на очување старијих, предхришћанских веровања. Ова обредна радња имала је за циљ да се кроз ритуално „умирање“ Германа, које је било праћено нарицањем, изврши магијско призивање падавина и обезбеди плодност. Након што би наступио кишни период, лутка је обично ископавана и одлагана на суво место, где се чувала до наредног сушног раздобља. На тај начин обредна фигура је добијала трајнији ритуални статус и могла је бити поново употребљена. Поред обредног сахрањивања у неким местима је лутка одношена до воде и пуштана низ реку.
Растеривање градоносних облака. У традицијској култури широко је распрострањена пракса магијског одвраћања непогоде. У многим крајевима југоисточне Србије забележено је изговарање бајалица за растеривање градоносних облака, које су најчешће изговарале жене. У Лужници и Нишави чим би се појавио неки градоносни облак жене би викале “Пренеси га Џермане!”. У селима око Пирота (Паклештица) чим би мештани угледали неки градоносни облак мештани би почели да ударају у шерпе, да звоне звоно и да говоре “Пренеси га Џермане отуде реке!”. Код Лесковца (село Брзи) пре него што почне да пада град нека од жена би изашла на гумно, расплела косу, изводила магијске радње и узвикивала текст којим су се растеривали градоносни облаци ка областима где нема деце, стоке и усева. Ови примери сведоче о значајној улози жена као чувара обредног знања и посредница у ритуалима усмереним на заштиту домаћинства и поља.
Трагови представа о Герману присутни су и у топонимији, што указује на дубоку укорењеност његовог култа у локалним традицијама. Широм Србије сачувани су топоними који носе име овог светитеља или његове варијанте, као што су село Ђерман (Горња Пчиња) или Ђермановац (поље у селу Дивостин код Крагујевца). Ови географски називи сведоче о његовом некадашњем култном значају као и о трајности веровања. На ову укорењеност додатно указује и чињеница да је у неким селима источне Србије Герман функционисао као заветни дан или сеоска слава. У селу Мариновац код Зајечара, на пример, запис (свето дрво око којег се становништво окупљало на заветину) је носио назив Џерман. Таква пракса сведочи о проширеној функцији Германа као заштитника заједнице и посредника између људи и природних сила.
У народној религији Герман се често меша са другим светитељима који управљају атмосферским појавама, нарочито са светим Илијом и светим Вартоломејом (Вртоломом). Ово преклапање представа потврђено је и појединим бајалицама које су жене изговарале приликом појаве градоносних облака, дозивајући Германа да одврати непогоду или је усмери ка ненасељеним местима. У таквим магијским радњама Герман се појављује као делотворна сила која посредује у регулисању природних процеса.
Герман, иако повезан са хришћанским календаром,по својој суштини носи обележја архаичног, предхришћанског божанства. У његов култ уграђени су елементи магијског мишљења и контроле природе, што га чини једним од занимљивијих примера спајања и преплитања предхришћанских веровања и хришћанских представa у народној традицији источне и југоисточне Србије.
Литература и извори: Dinić, Jakša. 2008. Timočki dijalekatski rečnik. Beograd: Institut za srpski jezik SANU; Zečević, Slobodan. 1981. Mitska bića srpskih predanja. Beograd: „Vuk Karadžić“ – Etnografski muzej; Zečević, Slobodan. „German – Običaj za dobijanje ili sprečavanje kiše“. Glasnik Etnografskog muzeja: 249-263; Kulišić, Špiro, Petar Ž. Petrović & Nikola Pantelić. 1998. Srpski mitološki rečnik. Beograd: Etnografski institut SANU – Interprint; Nedeljković, Mile. 1990. Godišnji običaji u Srba. Beograd: Vuk Karadžić; Nikolić, Vladimir M. 1910. Etnološka građa i rasprave iz Lužnice i Nišave. Srpski etnografski zbornik, knj. 16. Beograd: Srpska kraljevska akademija; Tolstоj, Svetlana & Ljubinko Radenković. 2001. Slovenska mitologija: enciklopedijski rečnik. Beograd: ZEPTER BOOK WORLD; Radenković, Ljubinko. 1996. „German – Đerman – Džerman“. Pirotski zbornik 22: 277-286; Ćirić, Ljubisav. 2018. „Džerman“. Srpski dijalektološki zbornik LXV/2: Rečnik govora Lužnice. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti – Institut za srpski jezik SANU; Rezultati neobjavljenih istraživanja vršenih u pirotskom kraju 2025. godine u okviru projekta „Običaji istočne Srbije – etnološka i antropološka istraživanja“ koji finansira Ministarstvo kulture Republike Srbije.
Биљана Анђелковић
