ЛАЗАРИЦЕ
ЛАЗАРИЦЕ (лазарће, лазарке), женске обредне поворке које на Лазареву суботу обилазе село од куће до куће, играју и певају лазаричке песме. Обичај припада циклусу пролећних празника који су у прошлости били у тесној вези са култом природе и обредима за плодност.
Лазаричке групе су најчешће имале између три и девет учесница, а изузетно их је могло бити и дванаест (Лесковачка Морава), док је у неким местима тај број морао бити непаран (Врање). Главне улоге у л. су имали Лазар и Лазарица. Лазар је обично најстарија и најстаситија девојка обучена у мушку одећу, која је у неким местима морала имати дугу косу (Ораховац). У руци је носила нож, мач, сабљу или штап, украшен цвећем или белом марамом, док је Лазарица носила празничну одећу и бели вео. Л. су имале магијску улогу: игром и песмом да обезбеде плодност, берићет и здравље. Радо их је примала свака кућа у селу, осим оне у којој је неко недавно преминуо. Некада су посећивале и куће других конфесија (исламске) на простору Косова и Метохије (село Драјчићи у Средској). Цвећу које су носиле приликом опхода села приписивана су магијска својства, због чега су домаћини радо узимали по неки цвет. Веровало се да он помаже у лечењу болесника, као и да само присуство л. може да излечи. Група је, у зависности од краја, поред Лазара и Лазарице, могла имати певачицу, тупкачицу и/или крошњарку која је носила крошњу (котарицу, корпу). У њу су стављани дарови добијени у посећеним домаћинствима – најчешће јаја, сир, месо, ракија, брашно, пасуљ, вуна. У местима у којима су у л. ишле девојке пред удају обред је имао и иницијацијску улогу.
Л. су биле заступљене на простору данашње Србије, Босне и Херцеговине, Северне Македоније, Бугарске, Грчке, Румуније (област Мунтенија), као и међу Србима у Мађарској. Велика распрострањеност обичаја условила је локалне и регионалне разлике у узрасту и броју учесница л., текстовима песама и одећи. Припрема за л. је почињала по неколико недеља раније (негде на Чисти понедељак, негде у Средопосну недељу). Тада се вршио избор учесница, спремане су ношње, млађе л. су училе песме од старијих. Приликом уласка у домаћинство певале су песме посвећене дому и сваком укућанину (малом детету, невести, трудници, дућанџији/трговцу, занатлији, момку за женидбу итд.), некад и домаћој животињи, као и оном кога сретну приликом опхода села (орачу, пастиру...). Када почне песма, Лазар и Лазарица играју (цупкају, шетају/шету), негде укрштајући ножеве или сабље три пута. У хомољском крају је играла само Лазарица, а остале су певале, док су у другим крајевима играле у колу.
Обред су пратили бројни табуи: лазаричке песме нису смеле да се певају у кући; сматрало се лошим ако се песме изводе након Лазареве суботе; веровало се да лазаричке групе не смеју да се сретну; да свака девојка мора бар три године да учествује у л.; да ниједна девојка не сме да изостане из л. током девојаштва итд.
Многи елементи овог обреда, као и велика сличност са краљицама, указују да л. имају прехришћанске корене. Христијанизација назива, односно везивање за празник Васкрсења Лазаревог, допринели су да црква буде толерантнија према л. него према другим обредним групама у којима су елементи прехришћанске религије били израженији (нпр. додоле).
Постепено губљење обичаја започело је крајем 19. века (Срем и Бачка). Са друштвеним променама током друге половине 20. века л. су убрзано губиле обредно-магијску улогу. Велики број девојака је почео да се школује, напушта сеоску средину и одлази у градове. У неким местима су обичај, уместо Српкиња, преузеле Ромкиње („Циганке“, Каравласи), првенствено ради економске добити. То је допринело одржању л. у неким крајевима (Банат, Лешница). Данас је обичај најбоље очуван на простору Сиринићке жупе на Косову и Метохији, због чега је 2012. године уписан у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа. У овом крају га називају лазарке, а одржавају га девојчице млађег узраста, у прошлости називане „мицке“ (6-7 година), које су биле пратња старијим девојчицама. Обичај се изводи у веома редукованој форми, лишен некадашњих магијских елемената и иницијацијског карактера. Изгубила се важност броја учесница, тако да Лазарка некад иде само у пратњи мајке или баке. Многе од њих певају свега једну или две песме, или не певају уопште. У појединим селима Сиринићке жупе лазарке још увек користе пауте или ткане сукње, подгрљач и јелек као део народне ношње, која представља важан симбол етничког идентитета Срба на овом простору. Од домаћина најчешће добијају слаткише, новац, јаја, чарапе, мајице и пешкире. Лазарице су данас присутне и у Лешници (западна Србија) где их изводи ромско становништво. Обичај је овде претрпео огромну трансформацију и одскакање од идеал-типског модела, нарочито у погледу старосне и полне структуре групе, јер у поворкама учествују и мушкарци, најчешће као свирачи, док жене (које могу бити и средњих година) играју и певају лазаричке песме.
Литература и извори: Баришић, Ранко. 1979. Лазарице у селу Драјчићи у Средској. Гласник Етнографског музеја у Београду 43: 233–234; Босић, Мила. 1996. Годишњи обичаји Срба у Војводини. Нови Сад: Музеј Војводине – Прометеј; Закић, Мирјана. 2018. „Ој, кад ће прођем Шар-планину“: песмом кроз Сиринићку жупу. Фолклористика 3/1(2018): 149–164; Зечевић, Слободан. 1973. Елементи наше митологије у народним обредима уз игру. Зеница: Музеј града Зенице; Костић, Петар. 1982. Лазарице у селу Сурлици. Гласник Етнографског музеја у Београду 46: 9–40; Лазаревић-Големовић, Јованка. 1957. Лазарице у Призренском Подгору. Гласник Етнографског института САН II–III (1953–1954): 557–563; Недељковић, Миле. 1990. Годишњи обичаји у Срба. Београд: Вук Караџић; Реџић, Емилија Д. 2021. Лазарица у Сиринићкој жупи (реална и акциона компонента обреда), Зборник радова Филозофског факултета LI(2): 137–156; Документација Центра за нематеријално културно наслеђе Србије, елемент Лазарице у Сиринићкој жупи; Резултати истраживања Лазарица у Лешници у оквиру пројекта Истраживање и документовање прича о нематеријалном културном наслеђу Јадра који је финансирало Министарство културе и информисања Републике Србије 2022. године (руководилац: мср Ана Чугуровић).
Биљана Анђелковић