ЛИЛАЊЕ (ЛИЛА)
Лилање је народни обичај који, у овом облику, подразумева обредни, магиjско- религијски ритуал паљења „лила“ (луч, бакља) на Петровдан (12. јул). Иако овај обичај можемо везати за традицију сточарских заједница западне Србије (околина Шапца, Ваљева, Лознице, Ивањице, Сјенице и Нове Вароши), сличне појаве су забележене и у другим деловима земље где се луч пали пред велике покладе, те уочи Ивањдана, Спасовдана или Ђурђевдана. Поменуте праксе нису својствене само традицији српског села, већ и другим словенским, европским али и древним друштвима. Тако су, примера ради, древни Римљани, тачније пастири оног времена, у част божанства Палеса (21. април) изводили сличан ритуал под називом Парилиа.
Овај обичај представља ритуал заштите домаћинстава и заједница, које овладавањем ватром настоје да укажу на моћ и повезаност својих припадника. На овај начин колектив се повезује а демони терају од заједнице. Иако је овај обичај старији од хришћанства, обичај који се одиграва паралелно у селу и граду (Лозници) разликује се у народној и хришћанској, црквеној интерпретацији. Док у сеоским заједницама обичај поприма или одражава магијско-религијску форму и функцију, свештеници у Лозници охрабрују окупљање народа и лилање око цркава, али обичај виде као меморијални ритуал посвећен хришћанским мученицима који су пре много векова спаљивани због привржености својој вери.
Лилање или паљење петровданских лила, од 2017. године уврштено је у национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.
Литература: Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Шћекић Марковић, Марија. 2017. Крстови од времена. Лозница: ЦЗК „Вук Караџић“.; http://nkns.rs/cyr/popis-nkns/paljenje-petrovdanskih-lila-lilanje
Данило Трбојевић
