ЛЕЧЕЊЕ
Савремена теорија медицинске антропологије поступке лечења посматра кроз синтезу три различита медицинска система, као што су народна медицина, биомедицина и популарни сектор. У сваком од ова три сектора поступци лечења се воде одређеним културним правилима, која подразумевају одговарајуће идеје и праксе у погледу болести и здравља. Тако је и у српској народној медицини лечење првенствено повезано са одређеним концептуализацијама болести и здравља, које су се развијале током дугог историјског периода. У том смислу, лечење у оквирима овог система представља комбинације емпиријских и магијских метода, које су у далекој прошлости спроводили школовани лекари, емпиричари, хирурзи-бербери, калуђери, хећими, видари и врачаре.
Током средњег века, тзв. научна медицина у Србији се развијала под снажним утицајем западне и византијске медицине. Канали преношења византијских знања биле су углавном српске монашке колоније на Атосу, Синају и у Јерусалиму, док су сазнања западне медицине доносили лекари и апотекари школовани на тадашњим европским универзитетима, махом италијанског порекла. Школовани лекари су претежно боравили у приморским градовима, али су долазили и у унутрашњост тадашње државе по позиву владара и феудалаца у чијој служби су најчешће и били. У већем броју су се могли наћи лекари емпирици, који су изучили лекарску вештину као занат, као и хирурзи, или бербери. Њихова делатност је обухватала лечење рана, флеботомију, вађење зуба итд. У болницама које су осниване при манастирима, лечењем су се бавили калуђери.
Најбоље сведочанство о утицају тадашње западне медицинске праксе у Србији представља Хиландарски медицински кодекс. У њему су садржани преписи учења која су поникла из медицинских школа Салерна и Монпељеа, а чије старије узоре треба тражити у античкој и арапској медицини. Хиландарски кодекс уједно представља основни извор за истраживање фармакологије, фитотерапије, али и других лекарских знања и техника лечења у Србији средњег века. Кодекс садржи трактат о једноставним лековима и трактат о сложеним лековима. У првом је очит утицај хуморалне теорије при описивању природе лекова, који су разврставани према томе да ли су врући, хладни, суви или влажни. У складу са тим својствима описани су лекови биљног, животињског и минералног порекла. Терапија оваквим лековима се заснивала на принципу супротности, што значи да је за болест која је била врућа и сува (температура, грозница) требало применити лек који је хладан и влажан. Трактат о сложеним лековима укључује рецепте за справљање масти, пилула, емпластре и сирупа. Од осталих списа који су садржани у Хиландарском кодексу могу се издвојити спис о познавању обољења према пулсу, затим о отровима, заразним болестима, утврђивању болести помоћу мокраће, спис о пуштању крви, лекарској етици итд.
Поред овог кодекса, свакако треба поменути и друге значајне медицинске списе као што су лекаруше и јатрософије (збирке рецепата за справљање лекова у грчком рукописном наслеђу). Лекаруше су се такође базирале на хуморалној теорији, али су и биле познате по комбиновању емпиријских и магијских метода лечења. Другим речима, уз рецепте за справљање различитих лекова и мелема, у њима су се могле наћи и молитве, бајалице и амајлије. Ипак, оваква пракса није била својствена само лекарушама, већ су и учени лекари, школовани на тадашњим универзитетима, уз своје рецепте преписивали и молитве при терапији.
Метода лечења молитвом је у средњовековној српској држави нарочито заговарана у појединим црквеним канонским текстовима, као и код неких учењака моралиста, попут Константина Филозофа. Штавише, заговорници оваквог вида лечења били су љути противници било каквог другог метода, а посебно су били неповерљиви према биљу. За њих је вештина познавања биља била сумњива, опасна и јеретичка. С друге стране, они су били наклоњенији полагању вере у исцелитељска чуда светаца, док је молитва сматрана најефикаснијим средством у лечењу. Она се над болеснима изводила на светим местима, као што су гроб светитеља, црква или манастир, и уз помоћ освештаних предмета попут крста, свете водице, иконе. Том приликом се молитва посебно истицала као успешнији вид лечења од оног који је омогућавало умеће лекара.
Услед свега овога нема много смисла говорити о борби тобожње научне медицине и цркве против надрилекарства, врачара и паганштине у Србији средњег века, а у циљу народног просвећивања, како се среће код појединих аутора. Исто тако је непримерено говорити о тзв. златном добу врачара и гатара које је наступило након турског освајања, чиме се имплицира да се лечење у овом периоду сводило на ирационалне, неемпиријске и суштински неефикасне поступке. Највећи број лекаруша је управо сачуван од почетка XVI века, па све до XIX века. Оне су развојем модерне медицине потиснуте у сферу система народне медицине, који је у себи одувек садржао и емпиријске поступке лечења.
Емпиријска исцелитељска пракса у народној медицини укључивала је справљање биљних мелема, лечење прелома, ишчашења, уганућа, намештање материце, као и одређене хируршке поступке, попут трепанације, операције камена у мокраћној бешици и сл. Биљке као што су босиљак, дрен, здравац, видовчица и богородичина трава брале су се на Ђурђевдан, уочи Ивањдана, у време међудневице, јер се сматрало да у то време имају посебна лековита својства, и имале су широку примену у овом медицинском систему. Поред лековитог биља, народна терапија је укључивала лекове животињског порекла, а као лек су се такође јављали руде и минерали, воће, поврће, житарице, мед, хладне и топле облоге, млечни производи, алкохол итд.
Ипак, с обзиром на претежна схватања о болести као последици деловања натприродних сила, при лечењу су магијски постуци имали подједнак значај. Гашење угљевља се примењивало кад би се истраживало порекло болести. Бајалице су, као део народне магијске медицине, имале посебну улогу у лечењу, како људи, тако и животиња. Сматрало се да за сваку болест постоји посебан лек, начин бајања и употребна басма. Болест се мамила из тела помоћу ароматичног биља, а у магијским радњама су се користили и реквизити попут сечива, камена, ватре, воде, чешља, трна, црног пера, воска итд. Уз овакве магијске праксе су се преписивали биљни чајеви и други мелеми, као емпиријска допуна лечењу.
Облик лечења којим се болест изгонила из тела молитвама, кађењем и шибањем, био је заступљен у манастирима и црквама. Оваквом лечењу су се нарочито подвргавали душевни болесници којима су калуђери читали мале и велике молитве и од њих захтевали да именују духа који им се увукао у тело. Још једна магијска пракса у сврху лечења било је братимљење. За побратима се бирала личност која се болеснику јавила у сну, коју је одредила врачара, или се чекао намерник на путу или раскрсници. Веровало се да болесници захваљујући магијском чину братимљења оздраве.
За лечење се обраћало и натприродним бићима и свецима. Виле су важиле за најумешније биљарице и исцелитељке чудотворном водом. Вилинска вода у којој су се виле купале, сматрана је лековитом, јер је по веровању враћала вид слепима, слух глувима, лечила нероткиње и хроме. Болесници су се заветовали постом и молитвом Врачима и празновали те дане, као и Арханђелу Михајлу, да би их спасили болести или тешке смрти. Такође, лековита моћ воде је била широко призната. Тако се Богојављанска водица сипала у воду при купању болесника, који би се њоме и запојио. Вода омаја је исто сматрана лековитом. Улогу у магијском лечењу су имала и посебна места: болесник који има грозницу огртао би се белим огртачем, па би пред залазак сунца ишао на раскршће да би оздравио. Места значајна за магијско истеривање болести биле су и капелице подигнуте за оздрављење у знак заветовања неком светитељу, храмови, остаци старих богомоља итд.
Народна медицина се дуго одржала као главни медицински систем у оквиру којег је вршено лечење. Током XIX века њен такмац постаје биомедицина са потпуно другачијом концепцијом болести и лечења. Ипак, требало је да прође доста времена пре него што је биомедицина успела да преузме примат у лечењу. Она је у почетку била доступна искључиво богатом, градском становништву, док је у селима дочекивана са неповерењем, будући да је била доживљавана као наметнута споља и туђа. У првој половини XX века започиње ера нових здравствених политика које су промовисале међународне организације попут Лиге народа, након Првог светског рата, и Светске здравствене организације, након Другог светског рата. Под њиховим утицајем на државном нивоу се усваја низ мера у сврху борбе против тада распламсалих заразних болести и уопште побољшања јавног здравља. Несумњив утицај биомедицина добија након Другог светског рата, са осведоченим успесима у лечењу, али и новим таласом здравственог просвећивања које је спроводио комунистички режим. Од тада народна медицина нарочито почиње да се повезује са неукошћу, сујеверјем, шарлатанством и сеоском средином, иако је такво одређење почела да задобија још у време просветитељства.
Показало се, међутим, да су овакве оцене биле погрешне. Народна медицина је успела да се одржи у својим различитим облицима како у руралној, тако и у урбаној средини, као и код различитих друштвених слојева. Упоредо постојање биомедицине и народне медицине омогућило је у теорији увиђање трећег медицинског система, тзв. популарног сектора. Овај сектор у себи интегрише оба поменута медицинска система, који су иначе изоловани један од другог. Проучавања су утврдила да су избори људи у лечењу укорењени у популарној култури, те да се након примљеног третмана из народног или професионалног сектора, враћа назад популарном сектору како би се одлучило шта даље чинити. Овим је призната посебна ангажованост пацијената при лечењу тако што се увиђају њихови поступци и одлуке. Тиме се, свакако, омогућава вернији приказ и боље разумевање поступака лечења у пракси, за разлику од поставке односа моћи, по којој пацијенти пасивно, послушно и доследно упражњавају инструкције лекара као ауторитета. На тај начин је у медицинској антропологији начињен помак од проучавања затворених медицинских система ка проучавању пракси лечења. Тиме се лечење открива као креативни процес где, као значајан, фигурира синкретизам различитих медицинских система, у чијем центру стоји пацијент као главни делатник.
Литература: Српски митолошки речник, Етнографски инстутут САНУ, Београд, 1998; Мирјана Павловић, Медицина у Београду – између традиције и савремености, Гласник Етнографског института САНУ XLIV; Sanја Petrović-Todosijević, „Šta mogu da mislim. Bog ga dao, bog ga uzeo“: zdravstveno prosvećivanje naroda kao deo borbe za smanjenje smrtnosti dece u FNRJ. Istorija 20. veka 2. 2005; Robert Pool and Wenzel Geissler, Мedical Anthropology, Open University Press, London School of Hygiene and Tropical Medicine, London 2005; Relja Katić, O lekarima kod Srba u srednjem veku, Zdravstvena zaštita: časopis za socijalnu medicinu i društveno-ekonomske odnose u zdravstvu, god. 37, van. br. 3, 2008; Relja Katić, Hilandarski medicinski kodeks br. 517, Zdravstvena zaštita: časopis za socijalnu medicinu i društveno-ekonomske odnose u zdravstvu, god. 37, van. br. 3, 2008; Spasoje Bojanin, Lečenje biljem u srednjovekovnoj Srbiji, Godišnjak za društvenu istoriju, god. 19, sv. 1, 2012; Bogdan Đuričić, Medicina u vreme Nemanjića, pod vlašću vazala i pod turskom vlašću, Zdravstvena zaštita: časopis za socijalnu medicinu i društveno-ekonomske odnose u zdravstvu, god. 37, van. br. 3, 2008.
Весна Трифуновић
