ЛИТУРГИЈА
Литургија је најважније хришћанско богослужење, чији је врхунац Света тајна причешћа. Ово богослужење се назива и Евхаристија, што значи благодарност. У српском народном језику као синоним се користе и речи служба или служба Божија
Реч литургија (λειτουργια, leitourgia) је грчког порекла, настала од речи leitos – јавно и ergo – деловати, чинити. У периоду атинске демократије, литургија је означавала финансирање јавних дела од стране богатих грађана, дакле јавну службу; потом, служење другим људима, али и службу боговима (Liddell, Scott 1996: 1036-1037).
Религијска димензија ове речи пренета је и у Септуагинту, превод Старог завета на грчки језик, где се она односи на народно служење храму, а касније се литургијом назива обредна служба у храму, која је својствена само свештеницима, што се потврђује и у Новом завету (Lampe 1961: 795-796).
У хришћанској терминологији, литургија у ширем смислу означава свако јавно богослужење које није приватно служење или лична молитва. Она је саставни део хришћанског живота, као што је иначе обред саставни део религијског изражавања. У ужем смислу, ова реч се односи искључиво на Божанску (или Божанствену) литургију, црквени обред који се састоји из читања Светог писма праћеног одређеним молитвама (тзв. служба речи), и канона евхаристије (благодарења Богу и приношења дарова у виду хлеба и вина). Као таква, она представља центар хришћанског живота и извор хришћанског идентитета. Сећање на Христову жртву или њено актуализовање приношењем хлеба и вина који се претварају у тело и крв Христову, у Светом Духу конституише Цркву као тело Христово. Учешћем у литургији верници остварују заједницу са Тројичним Богом и тако већ сада, “на земљи“ могу да осете и учествују у ономе чему се се надају, спасењу - вечном животу у Царству Божијем.
Хришћанско богослужење је, као и само хришћанство, настало у јудејској средини. Богослужење има своје порекло у делатности Исуса Христа, који је и сам учио своје ученике како да се моле, било својим примером, било подстичући их, дајући им образац молитве „Оче наш“, о чему сведочи Нови завет. Христос је својим ученицима предао и Свету тајну евхаристије на Тајној вечери (Фундулис 2004: 8).
У првим вековима хришћанства, литургијске молитве нису биле утврђене, већ су се преносиле усменим предањем. Епископ који је служио литургију имао је релативну слободу у произношењу молитава, тако да је у једном општем оквиру могао да мења њихов текст. На тај начин се развило мноштво литургијских молитава. Све оне су на свој начин изражавале истине хришћанске вере као и лични печат служитеља који их је изговорио, али и културолошко богатство средине у којој су настале, адаптирајући се према различитим карактеристикама и потребама сваког народа коме је проповедано Јеванђеље. Сви ти литургијски текстови у науци се сврставају у одређене литургијске типове, као што су александријски, антиохијски, јерусалимски, византијски, римски, милански, галикански, мозарабски, келтски и други (Керн 2011).
Појава јереси често је доводила до потреса унутар хришћанске Цркве, па је због неустаљености литургијских молитава могла бити доведена у питање исправност и правоверност догматских ставова које оне изражавају. Након што је на Другом васељенском сабору 381. утврђен текст Символа вере, постепено се усталио и практични израз исповедања вере – текст литургијских молитава. Коначно су на Истоку преовладале две литургије византијског обреда: литургија Василија Великог и литургија Јована Златоустог, а на Западу Римска литургија (Љушић 2008: 588).
Ток православног богослижбеног поредка је следећи: Литургија почиње тројичним славословљем и великом јектенијом, дакле низом молитава праћених призивањем Исусовог имена – „Господе, помилуј“ – после чега следе три прозбе, које се завршавају са три антифона: „Благослови душо моја Господа…“, „Јединородни сине…“ и „Блаженима“. Сама литургија оглашених обухвата: вход ђакона служитеља са Светим Јеванђељем (у овом часу епископ улази у олтар), трисвету песму („Свети Боже“), која се пева као увод у библијско читање – одељак из Апостола и Јеванђеља, који се објашњавају и тумаче у беседи (омилији). Овај се део закључује молитвом за сву Цркву, а нарочито за оглашене, који нису имали дозволу да присуствују другоме делу, одређеном само за крштене. Литургија верних почиње молитвом за оглашене, којој следи „херувимска“ песма, за време које се преносе дарови са проскомидије на часну трпезу. Веливом мира и исповедањем символа Вере (убаченог у литургију још у петом веку, у доба монофизитских спорова), улази се у евхаристијску анафору или приношење жртве, која обухвата: увод („Горе имајмо срца“), молитву благодарења, „Трисвету“ песму („Свет, Свет, Свет је Господ Саваот“), речи установе, анамнеза, приношење, призив Светога Духа (епиклеза), освештање или претварање дарова, диптихе или помене (за Пресвету Дјеву Марију, за свете), за мртве и живе, крај евхаристијског канона. Молитва Господња, молитва поклоњења, „Светиње светима“, „Један је Свет“ (Филип. 2,10), подизање и ломљење Агнеца, уливање топлоте (zeon) – све то чини припремног обреда за причешћивање, најпре служитеља, а потом и верника. После приноса чаше и дискоса са часне трпезе на проскомидијар, Литургија се завршава „заамвоном“ молитвом, коначним благосиљањем, дељењем благословеног хлеба (нафоре, antidoron), слањем верника у свет у име Господње: „У миру изиђимо“ и одговором: „У име Господње“ (Брија 1999: ).
Литургију може да служи епископ или свештеник.
У Православној цркви најчешће се служи литургија св. Јована Златоустог. Литургија св. Василија Великог служи се десет пута годишње: у првих пет недеља Великог поста, на Велики Четвртак, на Велику Суботу, уочи Божића и Богојављења или на саме те дане (7. и 19. јануара) и на дан св. Василија (1. јануара). У току Великог поста служи се Литургија пређеосвећених дарова (15 до 18 пута годишње) која се приписује Григорију Двојеслову (Стошић 2006: 94). Ова литургија је, уствари, вечерња служба после које се причешћује. Она нема евхаристијско претварање (хлеба и вина у тело и крв Христову), већ се верници причешћују даровима који су освећени на претходној, недељној литургији, јер је период Великог поста у православној традицији нелитургијски период и период покајања (Брија 1999: 119).
Одређеним празничним данима могуће је служити и друге литургије, као на пример Амвросија Миланског, Јакова брата Господњег или Светог Марка.
У Српској православној цркви, се поред литургија св. Јована Златоустог, св. Василија Великог и пређеосвећених дарова, служи и Литургија св. Јакова брата Господњег. Ова литургија носи име апостола Јакова, који је био први епископ града Јерусалима. Због своје дужине и заморности служи се само два пута у години, у недељу после Божића и на дан светог Јакова (Стошић 2006: 94).
У Српској православној цркви је црквеним правилима прописано о којим празницима и којим данима се литургија не сме служити, али и то када може доћи до одређених измена утврђених црквеним правилима (Ракић 2010: 17).
У нашем народу забележене су и понеке изреке везане за литургију као што је народна изрека „Кумим ти плочу на којој печеш литурђију”,као и обраћање свештенику: „Тако ми твоје литурђије”. Међу српским народним пословицама нашла се и: „Ћораву попу ћораве и литурђије” (Стошић 2006: 95).
Литература и извори: Брија, Јован. Речник православне теологије. Преводдела Dictionar de teologie orthodoxa. Превод са румунског епископ источно-амерички Митрофан (Кодић). Београд: Хиландарски фонд Богословског факултета СПЦ, 1999. Керн, Кипријан. „Типови литургије”. <http://www.verujem.org/ teologija/kern_tipovi_liturgija.htm>. 7.12.2011. Љушић, Радош. Енциклопедија српског народа. Главни и одговорни уредник Радош Љушић. Аутори карата Ана Милановић и др. Београд: Завод за уџбенике, 2008. Ракић, Радомир, Богдан Косановић. Велики православни богословски енциклопедијски речник. Редакција проф. протођакон Радомир Ракић. Превод дела Полныий православный богословский энциклопедический словарь. Редакција превода са руског проф. др Богдан Косановић. Том 1. Нови Сад: Православна реч, 2010. Стошић, Љиљана. Речник црквених појмова. Београд: Завод за уџбенике, 2008. Фундулис, Јоанис. Литургика. Увод у свето богослужење. Краљево, 2004. Belinger, Gerhard. Велики лексикон религија. Београд: Ленто, Добра, 2004. Lampe, G. W. H. A Patristic Greek Lexicon, Oxford: Clarendon Press, 1961. Liddell, H.G, Scott Robert. A Greek-English Lexicon. Oxford: Clarendon Press, 1996.
Керн, Кипријан. Евхаристија. Шибеник, 2000. Стошић, Љиљана. Речник црквених појмова. Београд: Завод за уџбенике, 2008 Balta, Paul и др. Све религије света. Превод дела Le Livre des Religions. Превод са француског Јелица Вуковић. Београд: Новости, 2006.
Милеса Стефановић Бановић
