НЕОШАМАНИЗАМ
НЕОШАМАНИЗАМ, збирни назив за алтернативне религијске покрете који су се развили у другој половини 20. в. апропријацијом веровањâ и пракси традиционалних облика шаманизма, те њиховим прилагођавањем културном контексту савремених урбаних друштава.
Префиксом нео- (нов) наглашена је историјска и културна различитост овог облика нове религиозности (њу ејџа) од шаманизма, на чије се тековине позива ради своје легитимизације. Како многи следбеници н. тај термин сматрају пежоративним, у честој су употреби и вредносно неутралнији термини модерни шаманизам и западни шаманизам. Истовремено, термином н. понекад се означавају и настојања традиционалних шаманских заједница да обнове своје замрло шаманско наслеђе.
Н. обухвата разноврсна веровања, праксе и ритуале који су инспирисани традиционалним шаманизмом, али припадају савременој алтернативној религиозности. Oсновне заједничке карактеристике неошаманских покрета чине: концепт индивидуалне духовности мање-више независне од заједнице, идеал личног просветљења, еклектичко комбиновање елемената различитих религијских традиција, терапијска оријентација (психофизичко и енергетско исцељивање), наглашена потреба за повезивањем с природом и програмски оптимизам (негирање зла или умањивање значаја негативних аспеката егзистенције). Истакнута одлика н. је комерцијализација. Обука се често изводи у оквиру плаћених течајева, радионица и кампова, а многи неошамани наступају као алтернативни психотерапеути и исцелитељи који наплаћују своје услуге. Други вид комерцијализације је „духовни туризам“, који се најчешће јавља у виду неошаманских / њу ејџ фестивала или организованих посета традиционалним шаманским заједницама.
Н. се развио у модерним западним друштвима, у процесима секуларизације, ресакрализације и формирања религијских контракултура. Кључну теоријску основу за његов развој поставио је Мирча Елијаде студијом Шаманизам и технике архајске екстазе (1951). Он је шаманизам тумачио као универзалну прарелигију, примарно религиозно искуство на којем се темеље све религије без обзира на њихов историјски, социјални и културни контекст. Обрисе нове алтернативне религије н. добија почетком 1970-их са популарношћу књига Карлоса Кастанеде, који је шаманизам повезао с јогом, медитацијом, таи-чи-чуаном (тајђићуен) и другим тада популарним духовним концептима, нагласивши и ритуалну употребу ентеогенâ. На успостављање н. као еклектичке религијске праксе највише је утицао Мајкл Харнер. Као оснивач Фондације за шаманске студије, Харнер је развио концепт суштинског шаманизма (core shamanism), познатог и као урбани шаманизам, који истиче универзалност духовног искуства и његову независност од историјски и културно условљених религијских традиција. И Кастанеда и Харнер су били антрополози, те је развој н. блиско повезан с феноменом популарне антропологије.
У многим срединама н. тежи конструисању локалне шаманске традиције позивањем на фолклорно и митско наслеђе култура у којима се развио (као „шамански“ су нпр. препознати здухаћ код Срба, táltos код Мађара, benandanti у североисточној Италији, seidhr у нордијским сагама). Тиме се, у процесу конструисања историјске аутентичности, н. повезује с неопаганством.
Други тип н., проистекао из настојања шаманских заједница да обнове традиционално шаманско наслеђе, често је обележен постколонијалним дискурсом и тежњом ка културној деколонизацији (нпр. код староседелачких заједница у Северној Америци и Русији), као и критиком западног шаманизма због његове културне апропријације и стварања искривљене слике о аутентичним шаманским традицијама. У условима које намећу процеси глобализације и хомогенизације култура између та два типа н. није увек могуће повући јасну границу.
Литература: Dyndova, Helena. 2020. “Contemporary Czech Shamanism: A Case Study of Ritual Practice and Healing.” Český lid 107: 149–166; Elijade, Mirča. 1990. Šamanizam i arhajske tehnike ekstaze. Prev. Zoran Stojanović. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića; Francfort, Henri-Paul & Roberte N. Hamayon, prir. 2001. The Concept of Shamanism. Uses and Abusses. Budapest: Akadémiai Kiadó; Ginzburg, Carlo. 1991. Ecstasies. Deciphering the Witches’ Sabbath. Prev. Raymond Rosenthal. New York: Pantheon Books; Hammer, Olav. 2006. “New Age Movement.” In Dictionary of Gnosis and Western Esotericism, prir. Wouter J. Hanegraaff, 855–861. Leiden: Brill; Harner, Majkl. 2005. Put šamana: vodič do moći i isceljenja. Prev. Ljiljana Krstić. Beograd: Esotheria; Harvey, Graham & Robert J. Wallis. 2007. The Historical Dictionary of Shamanism. Lanham, MD: The Scarecrow Press; Hoppál, Mihály. 2007. “Shamanism and the Belief System of Ancient Hungarians.” U Shamans and Traditions (Vol. 13). Bibliotheca Shamanistica, 77–96. Budapest: Akadémiai Kiadó; Kastaneda, Karlos. 1991. Učenje Don Huana: znanje Indijanaca Jaki. Prev. Nada Ćurčija-Prodanović. Beograd: BIGZ. Kürti László. 2001. “Psychic Phenomena, Neoshamanism, and the Cultic Milieu in Hungary.” Nova Religio: The Journal of Alternative and Emergent Religions, Vol. 4, No. 2: 322–350; Putnik, Noel. 2019. “Dr. Wolf and the Ancient Roots: Neoshamanism in Serbia.” U Studies on Western Esotericism in Central and Eastern Europe. Prir. Nemanja Radulović & Karolina Maria Hess, 191–210. Szeged: JATEP Press; Schnurbein, Stefanie. 2003. “Shamanism in the Old Norse Tradition: A Theory between Ideological Camps.” History of Religions, Vol. 43, No. 2: 116–138. Stuckrad, Kocku von. 2002. “Reenchanting Nature: Modern Western Shamanism and Nineteenth-Century Thought.” Journal of the American Academy of Religion, Vol. 70, No. 4: 771–799; Vučković, Ratomir – Doktor Vuk. 2003. Vodič za buduće šamane. Subotica: Copyprint; Vukelić, Deniver. 2012. „Problemi identifikacije i identiteta u hrvatskih ’šamana’ s kraja 20. i početka 21. stoljeća.“ Studia ethnologica Croatica, Vol. 24: 167–194. Wallis, Robert J. 2003. Shamans/Neo-shamans. Ecstasy, Alternative Archaeologies and Contemporary Pagans. London: Routledge.
Ноел Путник
