Помен или парастос је служба за упокојене која се служи у данима који следе након сахране. У народу се ова два појма најчешће синонимно користе. У црквеној терминологији п. је кратка заупокојена молитва, а парастос је дужа (са каноном). За парастос се у црквеној терминологији често користи и појам панихида. Иако је у почетку постојала разлика између појмова парастос и панихида, данас то представља исти појам. Парастос је грчка реч и означава посредништво, заступништво или заузимање за неког. Панихида је такође грчка сложеница коју чине речи πας (пас) — „сав”, „читав”, νύχτα (нихта) — „ноћ” и αδο (адо) — „оглашавати се”. Заправо означава свеноћну службу или „певам сву ноћ“. У раној Цркви, за време прогонстава, помињање упокојених заиста је обављано ноћу све до свитања, у форми бдења и непрестаног читања молитава. Међутим, данас тај назив подразумева конкретну молитву, тј. службу за покојне.
Посебни п. за умрле (парастоси) дају се у трећи, седми односно девети и 40. дан после смрти, затим након пола године и на годишњицу смрти. Четрдесети дан након упокојења се сматра најважнијим даном за молитву за упокојене. Сматра се да четрдесетодневни парастос треба да се обави тачно четрдесетог дана од смрти.
Поред посебних п. које држи породица, постоје и општи п, задушнице, које држи Црква за све умрле, четири пута годишње: митровданске или јесење, михољске, духовске или летње задушнице и понедељак Томине недеље (зимске).
На дан када се помињу мртви, обичај је да се на п. донесе кувана пшеница, која се назива „жито“, „кољиво“ или „панаија“, која симболизује васкрсење. Обично се прави и украшава са шећером, воћем и/или орасима. Током службе у кољиву стоји упаљена свећа, која симболизује прелазак душе из земаљског у вечни живот. Жито се благосиља и прелије вином, а по завршетку службе се подели присутнима.
У народу за парастос постоји израз даћа, од глагола дати, даје се, а у неким крајевима назива се мртвено, подушје или панаија. Даћа означава храну која се даје у помен покојнику и она се често износи на гроб. Сличан обичај у част мртвих постојао је и у прехришћанским религијама, пре свега код Јевреја, Грка и Римљана. Они су, несумњиво, бар споља утицали на стварање сличних литургијских манифестација и код хришћана, али су у хришћанском тумачењу добили други смисао. Код многобожаца постојао је обичај изношења јела на гробове покојника, јер су веровали да са пријатељима тамо једу и умрли. Код хришћана брига за упокојење душа умрлих показивала се пре свега кроз молитву и дела љубави, која су се огледала у милостињи, јер се храна која се износила на гроб делила сиромашнима и бескућницима.
Литература: Зечевић, Срећко. „Шта је парастос (задушнице)?“ https://eparhija.com/blog/parastos-zadusnice. Приступљено: 16.10.2026; Милошевић, Ненад. 2003. Последовање панихиде. Београд : Богословски факултет Српске Православне Цркве; Мирковић, Лазар. 1961. Православна литургика или Наука о богослужењу православне источне Цркве. Део 2, посебни, Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника Православне источне цркве, Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве.
Милеса Стефановић Бановић
