НАРОДНА ИГРА
НАРОДНА ИГРА (енг. folk dance), плесна форма која се традиционално изводи у оквиру одређене заједнице, повезана је с њеним обичајима, свакодневним животом, ритуалима и свечаностима. У најширем смислу, подразумева осмишљене плесне покрете, образац кретања, ритам и структуру који се најчешће преносе непосредним учењем и учешћем у заједничком извођењу. У српској традицији термин игра показује широку полисемију – означава дечје игре, традиционалне друштвене игре, ритуалне игре, плес уз музику, као и забаву уопште (нпр: коло, коло наопако, клиса и пале, каиша и прстена, бацање камена, девојачко коло, прстена), што је у научној литератури доводило до терминолошке неуједначености.
Термин н.и. историјски је обликован у оквиру романтичарског имагинаријума 19. в., у коме је народ схватан као чувар изворних и архаичних слојева културе. Плесови су посматрани као обележја идентитета, остатак старине и симбол дубоких корена заједнице. У домаћој науци, нарочито у раним систематизацијама традиционалних плесова, овај приступ био је заступљен, нпр. код Љубице и Данице Јанковић, које су наглашавале потребу бележења старих сеоских игара ради њиховог очувања. Као такав, појам н.и. припада европском романтичарском наслеђу, у коме се настојала дефинисати и очувати изворна традиција као срж националног идентитета за разлику од термина етнички плес, који је настао у контексту колонијалног антрополошког погледа на „друге културе“.
Систематско бележење и класификација српских н.и. започети су крајем 19. и почетком 20. в., нарочито у делима Тихомира Ђорђевића, који игре описује као „покрет у простору и времену“ и класификује их према типу кретања (кружне, орске, паровне). Ова традиција касније је развијена и продубљена у обимном делу сестара Јанковић, те наредних генерација истраживача: Оливере Младеновић, Слободана Зечевића, Оливере Васић, Селене Ракочевић и других. Истраживања српске плесне традиције показују да се у регионалним говорима користе термини као што су коло, оро, биљег, који не означавају увек исти тип плеса, већ показују локалне разлике у структури, функцији и начину извођења. У српској традицији игра је најчешће нераздвојна од музике, па се као карактеристичан модел јавља игра уз инструменталну пратњу (нпр. фрулу, гајде, виолину). У појединим срединама бележе се и игре без музике, што додатно потврђује варијабилност форме.
У савременој етнокореологији и антропологији плеса истиче се да је појам н.и. вишеслојан и теоријски нестабилан. Андриј Нахачевски (Andriy Nahachewsky) указује на то да се овај термин у научном дискурсу користио на различите начине и предлаже троструку поделу дефиниција: 1) н.и. као плес који изводи сеоска заједница; 2) н.и. као плес сеоских заједница и плес који је од њих изведен и адаптиран у градским срединама; 3) н.и. као било који плес одређене групе или заједнице, независно од контекста. Ова подела показује како су се током времена мењале представе о томе шта термин обухвата: од изворних сеоских облика, преко урбаних деривата и сценских форми, до проширених концепата који н.и. посматрају као динамичну праксу културе и идентификације. Савремена етнокореологија указује на то да је народна игра контекстуално условљена пракса, у којој однос музике и покрета, локалне естетике, функције и социјалне употребе обликују значења саме игре. Због тога се у новијим приступима прави јасна разлика између традиционалних форми, сценских адаптација, урбаних реконструкција и савремених плесних пракси инспирисаних фолклором. У новијој литератури, због широке полисемичности, термин н.и. често се користи опрезно и у контексту појмовног наслеђа дисциплине. У зависности од аналитичког приступа и контекста извођења, у употреби су и прецизнији појмови: традиционални плес, плесне праксе заједнице, локалне плесне традиције или сценски облик традиционалног плеса.
Литература: Đorđević, Tihomir. 1907. Srpske narone igre. Beograd: Srpska kraljevska akademija; Janković, Danica & Ljubica Janković. 1934. Narodne igre I. Beograd: Autorsko izdanje; Kealiinohomoku, Joann. 1972. Folk Dance. In Folklore and Folklife: An Introduction, ed. Richard M. Dorson, 381–401. Chicago and London: University of Chicago; Kjokara, Đuzepe. 1985. Istorija folklora u Evropi 1. Beograd: Biblioteka XX vek; Nahachewsky, Andry. 2012. Ukrainian Dance: A Cross-Cultural Approach. Jefferson, North Carolina and London: McFarland & Company; Rakočević, Selena. 2004. „Šta je to igra?. Etnokoreološki pogled na terminološka i konceptualna određenja pojma“. U Dani Vlade Milošević, ur. Dimitrije Golemović, 96–118. Banja Luka i Beograd: Academy of Arts & Vedes; Vasić, Olivera. 1990. Narodne igre i zabave u Titovoužičkom kraju. Beograd: Etnografski institut Srpske akademije nauka i umetnosti.
Милош Рашић
