УСВОЈЕЊЕ
Усвојење се дефинише као вештачки створена сродничка веза код које усињено дете добија једнак положај који имају агнатски сродници.
Закон о браку и породичним односима предвиђа могућност усвајања детета које није млађе од три месеца и старије од осамнаест година. Усвојењем се формира грађанско сродство између усвојиоца и усвојитеља. Закон подржава могућност усвајања несродника и крвних сродника. Усвајање крвног сродника регулисано је чланом 92. Породичног закона. И закони који су претходили поменутом пружали су могућност усвајања сродника, односно, нису обавезивали искључиво усвајање несродника.
У Србији је, у складу са одредбама савезног Закона о усвојењу из 1946. године, постојала само могућност непотпуног усвојења. Законом није било дирано у односе и правне могућности које су постојале између усвојеника и његових крвних сродника. То је значило да се адопцијом у том периоду нису уништавали већ постојећи односи крвног сродства у којима су се дотле налазили усвојеник и усвојилац, нити се тиме утицало на могућност заснивања новог односа крвног сродства у будућности. У Србији је данас нормирана и потпуна адопција. Услови и поступак заснивања усвојења, као и права и дужности усвојиоца и усвојеника нормирани су Законом о браку и породичним односима. Поменути закон је 2005. године замењен данас важећим Законом о породичним односима. Међутим, услови и поступци адопције нису том приликом измењени.
Разлике између потпуне и непотпуне адопције суштинске су природе, и немају исте консеквенце. Код потпуног усвојења усвојеник постаје члан породице усвојитеља, прекидајући сваку правну везу и сваки правни однос са породицом по рођењу, односно, са сродницима по крви. Код непотпуног усвојења не долази до прекида постојећих правних односа између усвојеника и његових консангивних сродника. Тако се стиче утисак да је наследноправни положај усвојеника из непотпуног усвојења повољнији у односу на наследна права усвојеника из потупног усвојења. Законодавац не искључује могућност усвојења и у случају када појединац или брачни пар имају „рођено“ дете или децу. Закон о усвојењу предвиђа и могућност престанка усвојења.
У Србији се за усвајање у колоквијалном говору најчешће користе термини усињење и усиновљење. Настанак и употреба поменутих израза има везе са праксом усвајања мушког детета, али и са положајем који усвојеник заузима у породици усвојиоца, а то је положај сина.
До усвојења је најчешће и долазило да би појединци и брачни парови који нису имали деце стекли наследника. У том смислу се и код адопције испољава обичајноправно схватање везе између старања о родитељима и стицања права на наследство породичне имовине. Усвојеник ступа на место сина, односно детета које преузима обавезу старања о родитељима, а за узврат добија у наследство њихову имовину. Адопцијом мушког детета из рода имовина остаје у роду. На тај начин долази до патрилинеарне трансмисије непокретних породичних добара, чиме се задовољава основни постулат обичајноправне праксе наслеђивања, који је карактеристичан за патрилинеарни систем сродства.
У пракси најчешће наилазимо на усвајање мушког детета, и то агнатске филијације. Упркос томе, није необично да брачни пар усвоји женско дете, и то из мајчине, а не из очеве групе сродника. Фактографска грађа показује да се то чини у ситуацији када не постоји друга солуција, односно када најближи агнатски сродници немају много мушке деце, или не желе да „уступе“ сина брату. На избор усвојеника, уз родно одређење, утиче и присност, односно емотивна блискост између будућих родитеља по усвојењу и детета и његове породице по рођењу.
Усвајање крвног сродника доводи се у везу са настојањем да породична имовина остане у кругу крвних или, евентуално, афиналних сродника. Такав однос карактеристичан је за традицијско схватање својине над непокретностима и везано је за структуру мишљења која се може одредити као традицијска, тј. и за традицијске односе у породици. Изостанак потомства у таквој (патрицентрично орјентисаној) социјалној средини не представља кризну ситуацију само за појединце и брачне парове, већ и за патрилинеарну групу сродника. Усвајањем мушког детета које припада агнатској филијацији не решава се само питање наследника, већ и проблем социјалне и материјалне репродукције патрилинеарне групе, односно обезбеђује континуитет агнатског идентитета. Поменута пракса усвајања има везе и са симболичким значењем крви и њеним родним (енгл. gender) одређењем које има у патрилинеарној идеологији.
Литература: Борислав Благојевић, Наследно право у Југославији, Београд: Права република и покрајина − Савремена администрација, 1988; Добрила Братић, „Ритуални аспект деобе задруге“, Гласник Етнографског института САНУ XXXIII, 1984; Љиљана Гавриловић, „Обичајноправно регулисање породичних односа“, Гласник Eтнографског музеја у Београду 52−53, 1989; Зорица Дивац, „Адопција као обред прелаза“, Гласник Етнографског института САНУ XXXIII, 1984; Јадранка Ђорђевић Црнобрња, „Наследноправни положај усвојеника и усвојиоца – на примеру из Врања“, Гласник Етнографског института САНУ LVI/1, 2008; Јадранка Ђорђевић Црнобрња, Наслеђивање између обичаја и закона, Београд: Етнографски институт САНУ, 2011; Зорица Ивановић, „На кога личе деца: сродство код Срба и принципи перцепције сличности међу сродницима“, Обичаји животног циклуса у градској средини, Београд: Етнографски институт САНУ, 2002; Бранислав Недељковић, „Првенство мушких сродника над женским у српском наследном праву – агнатски карактер српске породице“, Правна мисао. Часопис за право и социологију IX–X, 1940; Nikola F. Pavković, „Etnološka koncepcija nasleđivanja“, Етнолошке свеске IV, 1982; Владимир Тодоровић, Роса Кулић, „Наследно право и ванпарнични поступак у пракси. Закон о наслеђивању са објашњењима“, Службени гласник са п.о., 1997.
Јадранка Ђорђевић Црнобрња
