УСКРС
Ускрс/Васкрс је покретни празник посвећен Христовом васкрсењу. Ово је најстарији и најважнији празник у традицији православних хришћана. Празнује се после јеврејске Пасхе, у прву недељу после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневице или непосредно после ње. Ускрс је увек у недељу, а може пасти између 22. марта и 25. априла по јулијанском („старом”), односно, између 4. априла и 8. маја по грегоријанском („новом”) календару.
Ускрс се у ужем смислу слави три дана, али цео празнични циклус траје седам недеља и састоји се од више празника и различитих хришћанских, али и нехришћанских обичаја који су везани за њих.
У хришћанском контексту Васкрс је празник над празницима и празнује се у спомен на васкрсење Исуса Христа у недељу, трећег дана од страдања на крсту. У хришћанској терминологији, нарочито у историјским изворима и богослужбеној литератури, користи се и назив Пасха, од хебрејског пeсах у значењу ‘пролаз’ (пролазак Јевреја кроз пустињу након четрдесет година). У грчком фигурира као Πάσχα.
Христово васкрсење је најзначајнији догађај за хришћане јер је њиме побеђена смрт. Христос је по сили свог божанства сам васкрсао (устао), а он је васкрсавао друге. Васкрсење је оживљавање и устајање из мртвих. Захваљујући Христовом васкресењу сви они који верују у Исуса Христа верују и у сопствено васкрсење, које ће се догодити приликом другог Христовог доласка. О васкрсењу Христовом сведоче писани извори забележени у Светом писму. Описано је, пре свега, у Новом завету, али је предсказано и најављивано већ у књигама Старог завета. Васкрс заузима централно место у годишњем богослужбеном кругу.
Ускрсу претходи седмонедељни, најдужи и најстрожији хришћански пост, којим се верници припремају за одговарајући сусрет са празником. Пост се завршава Великом недељом, која се зове још и Страсна или Страдална недеља. То је седма, последња седмица васкршњег поста, која почиње на Цвети и завршава се Васкрсом. Дани у Великој недељи зову се великим данима и проводе се у најстрожем посту. Сваког дана Велике недеље практикују се различита богослужења и многе радње и обичаји који се обављају до самог празновања Христовог ускрснућа. Најважнији дани у ишчекивању празника су Велики четвртак, Велики петак и Велика субота.
За православне хришћане празновање Христовог васкрсења почиње поноћним богослужењем, које се у нашем народу назива још и поноћка. Богослужење почиње крсним опходом око цркве. Поворка верника, на челу са свештеницима, излази из цркве и обилази око ње певајући стихиру Воскресеније твоје, Христе спасе. У повратку, на црквеном прагу свештеник објављује Христово васкрсење васкршњим поздравом Христос васкрсе! (на црквенословенском Христос воскресе!), а сви одговарају са Ваистину васкрсе! (Воистину воскресе!). После тога заједно улазе у цркву где се наставља празнично јутрење и литургија, на којој се обично причешћује велики број верника.
Поменутим празничним поздравом православни хришћани из целог света поздрављају се током четрдесет дана након овог празника. У српском језику за васкршње поздрављање и отпоздрављање каже се још и христосање. За празновање Васкрса у хришћанском свету везани су бројни обичаји, од којих је најраспрострањенији фарбање васкршњих јаја.
До Првог васељенског сабора у Никеји (325. године) није постојало строго правило за рачунање датума Ускрса. Хришћани су датум Васкрса одређивали према јеврејској Пасхи, али датум Пасхе није у свим јеврејским заједницама био јединствен. Ни код самих хришћана није постојала сагласност којег дана у односу на Пасху треба славити празник васкрсења. Тако се дешавало да различите хришћанске заједнице свој највећи празник не славе на исти дан. Ово питање било је једна од основних тема на Првом васељенском сабору, где је донета одлука да се Васкрс слави у прву недељу после пуног месеца који падне на пролећну равнодневицу или после ње. Такође, одлучено је да би хришћанско рачунање Васкрса требало одвојити од јеврејског календара. У циљу јединственог прослављања овог празника у свим црквама прорачун датума Христовог васкрсења поверен је Александријској патријаршији, која је имала најбољу опсерваторију и астрономе. Пасхалне таблице Александријске патријаршије допуњаване су више пута, да би у VI веку римски монах Дионисије Мали, допунивши постојећи александријски Велики индиктион, формирао вечну пасхалију, која је предвиђала циклично понављање датума Васкрса у периодима од 532 године. Дакле, везивање Ускрса за јулијански календар потиче од пасхалних таблица, насталих из практичне потребе, а не са Првог васељенског сабора, како се често погрешно мисли.
У српском народу овај празник се, осим Ускрс и Васкрс, назива још и Велигдан, Велик-дан и Вазам. Поред хришћанских и црквених, у обичајима везаним за Ускрс има и доста архаичних, магијских и претхришћанских елемената, преузетих из многобожачких веровања о новој оживелој природи и њеном ускрснућу из зимског сна. Многи од њих су данас ишчезли или су поједностављени, нарочито у урбаним срединама, али су се неки још увек одржали. Из извора који говоре о српским народним обичајима везаним за Васкрс недвосмислено се види да у неким крајевима и у неким периодима прослава празника није укључивала одлазак у цркву, док се у другим подразумевало, или чак било обавезно присуство Васкршњем богослужењу.
Обичај је да се на Ускрс ујутру умива свежом неначетом водом, у коју су претходно стављени црвено обојено јаје, босиљак, здравац, рутвица и калопер. Јајетом се трља по лицу да би сви били црвени као јаје и здрави. У многим крајевима где се није ишло у цркву обављала се посебна врста народног причешћивања, тзв. комкање. Овај обичај је архаичан и разликује се од краја до крај. Причешћивало се копривом, вином, пупољком, листом итд.
После седмонедељног поста обичај је да се прво омрси фарбаним јајетом. У народним обичајима о Ускрсу истиче се култ природе, њено ускрснуће, које се приказује и представама биља, тј. цветова и гранчица на ускршњим јајима, као и црвеном бојом јаја, која симболише живот нове природе. Прво офарбано јаје назива се чуваркућа и чува се годину дана. Негде се оно закопа у њиву као жртва божанству које штити усеве. Туцање фарбаним јајима сматра се највеселијим елементом празника. Јаје које пукне при туцању припада оном ко га је разбио. У туцању јајима су честа варања и разне народне досетке. Неки би узимали чвршћа (пачија, морчија, гушчија) или, чак, дрвена јаја којима би „варали”. Јаје може и да се пробуши па се садржај исцеди и налије восак како би било тврђе.
У неким крајевима, нпр. у Лужници и Нишави, ускршња јаја су се називала још и перашке. У Лесковачкој Морави био је обичај да се мушкој деци дају црвена, а женској жуто фарбана јаја. У кућама које су у жалости у западним крајевима су кували јаја у коцељу (шапу) да би била црна и без белега. Ова јаја се у народу зову калуђери. Сваком посетиоцу куће на Ускрс се даје ускршње јаје. У појединим местима чобани не једу ускршња јаја због сточне болести јајчаника. Корубе од ускршњих јаја бацају се у мравињак да би кокошке носиле обилато.
За Ускрс се спрема и колач буздован (у Срему), витица (у Шумадији), перетак (у неким крајевима Босне) или кравајче (Горња Пчиња), у који се стави јаје и испече заједно са колачем. Ускршњи колач се ломи током породичног ручка уз речи: Све нам крсло (оживело) и васкрсло (ускрсло). За ускршњи ручак је најчешће печење, претежно овца или ован, а некад и прасе. Може бити и прецизирано, па ако је Ускрс пре Ђурђевдана, печеница је прасе, ако је после, јагње. Кокош или петла за Ускрс коље само сиротиња. Ускршња печеница се пече на ражњу, за који је такође везан низ различитих обичаја и веровања. Ражањ од храстовине или буковине сече се и гради већ за Бадњи дан. У неким крајевима, нпр. у Хомољу, постоји и веровање да се ускршња печеница мора окретати само с десна на лево. Ако се погреши, онда печеницу треба вратити, а затим три пута пљунути иза себе. Каже се да је ускршња печеница глува јер се из жалости за Христом не пуца док се пече, као што је то случај о Божићу.
Сећање на мртве је веома важан део празновања Васкрса. У местима где се ишло на васкршње богослужење, људи су често и не свраћајући кући из цркве одлазили прво на гробље да обавесте покојне рођаке о Христовом Васкрсењу и да се христосују с њима. У Хомољу су жене на Ускрс пре ручка излазиле на гробље и делиле јаја и храну за покој душе покојника. У неким крајевима се на гробље ишло рано ујутру, а негде већ после поноћи. На Ускрс је забрањено кукање и нарицање.
У сремским селима пре јутрења народ са свештеником носи крст око села, а затим настаје народно весеље и прва игра у колу после ускршњег поста, када се није играло. Друге важне ускршње забаве биле су нпр. љуљање на љуљашкама, певање ускршњих песама које су имале љубавну и аграрно-брачну тематику у колима и сл. Том приликом обично су именовани и будући парови и уздизани млади који су се узели у току претходне године. За време ускршњих празника било је обавезно посећивање блиских рођака. У крајевима где је било цркве и свештеника, свештеници би у пратњи црквењака и најбогатијих мештана с иконама обилазили куће у селу и у свакој би служили ускршњи молебан. У многим местима одржавају се заветине и литије сва три дана Васкрса.
Поменути обичаји су данас великим делом заборављени или сасвим поједностављени, нарочито у урбаним срединама. Празник најчешће протиче тако што верници одлазе у цркву на васкршње јутрење са опходом и литургијом. Затим се уз свечанији ручак и васкршња јаја празник слави у кругу породице. Ипак, у појединим крајевима и породицама задржали су се и неки од традиционалних обичаја, у мањој или већој мери.
Описани ускршњи обичаји представљају комбинацију хришћанских и црквених елемената са архаичним радњама и њихово повезивање у целину магијско-обредног садржаја. Постоји и низ народних веровања везаних за Ускрс. На Васкрс се ништа није смело радити. Обилна храна која је била на ускршњој трпези морала се спремити унапред. На Ускрс се не ваља спавати да се не би дремало целе године. У неким крајевима време ускршње литургије сматрано је повољним за обављање магијских радњи, посебно гатања за обезбеђивање среће у неком послу. Лопови су те ноћи поткрадали присутне да би били сигурни током године. Ловци би пуцали из пушке у близини црквеног прага у тренутку када је свештеник објављивао Христос васкрсе, са жељом да током године из те пушке стално гађају без промашаја. Мајке чија деца дуго не проговоре веровале су да ће се детету говор одрешити када чује васкршња звона. Стављале су дете у врећу и обносила га три пута око куће. Девојке су се молиле Богу да им пошаље младожењу итд.
Преспавати Васкршњу службу сматрало се у неким крајевима неопростивим грехом. Веровало се да човеку који је преспавао ускршње јутрење целе године ништа неће ићи од руке, па су такве људе следећег дана купали или поливали водом. О овом сведочи и наредба Синода из 1721. године по којој се посебно забрањује „да се по старинском сујеверном и штетном обичају поливају и купају водом они који нису били на јутрењу”. У неким крајевима веровало се да на ускршњу ноћ на земљи појављују покојници. Веровало се, такође, да ако би се за време крсног опхода неко сакрио у цркви иза олтара, могао је гледати како се покојници моле и међусобно христосују. После завршетка јутрења људи су се трудили да што брже дођу кући, како би у току године претекли остале у пословима. Постоји и веровање да душа умрлог на Ускрс одлази у Рај, јер су о Ускрсу отворена рајска врата.
Литература: Gerhard Belinger, Veliki leksikon religija, Beograd: Lento, 2004; Велики православни богословски енциклопедијски речник, Нови Сад: Православна реч, 2000; Петар Влаховић, Србија: земља, народ, живот, обичаји, Београд: Етнографски музеј у Београду – Вукова задужбина, 1999; Енциклопедија српског народа, Београд: Завод за уџбенике 2008; Миле Недељковић, Обичаји у Срба, Београд: Вук Караџић, 1990; Павле, српски патријарх, „Став Српске православне цркве о старом и новом календару“, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд: Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке, 1998; Радомир Поповић, Васељенски сабори: Први, Други, Трећи и Четврти. Одабрана документа, књ. 1, Београд: Висока школа – Академија Српске православне цркве за консервацију, 2012; Све религије света, Београд: Новости, 2006; Словенска митологија. Енциклопедијски речник, Београд: Zepter Book World, 2001; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Милеса Стефановић-Бановић, „Питање реформе црквеног календара: информисаност и ставови грађана Србије”, Гласник Етнографског института САНУ LIX/1, 2011; Милеса Стефановић-Бановић, „Ускршњи обичаји слике из сећања Срба у Мађарској – грађа и коментари”, Гласник Етнографског института САНУ LVII, 2009; Веселин Чајкановић, Из српске религије и митологије 1910−1924, Београд: СКЗ, 1994.
Милеса Стефановић-Бановић
