ШАЉИВА ПРИЧА
Шаљива прича је кратки наратив претежно заснован на комици ситуације и игри речима. За ову фолклорну форму је карактеристично описивање одређене ситуације, као и духовит одговор којим се завршава припремана ситуација. Чест мотив у оваквој причи је смешна околност у коју човек западне услед незнања, особина као што је глупост, лукавост, грамзивост, мудрост, сналажљивост, довитљивост, затим поступак који није у складу са начелима средине или судар различитих норми и светова који производи неспоразум, претежно услед употребе непознатих речи, хомонима, локализама или дословног схватања. Шаљива прича може бити једноепизодична, када на хумористички начин описује један догађај или указује на појединачну особину, као и двоепизодична и вишеепизодична када се у њој сцене нижу једна за другом све до завршне кулминационе поенте.
Судећи по мноштву детаља из сеоског живота, највећи део ових прича поникао је или добио свој коначни облик у руралној средини. Иако се у некима као место радње наводе град, судница, ординација, берберница, учионица, у шаљивим причама се претежно третирају теме везане за живот и прилике на селу, за односе у породици или задрузи, па се као чести ликови појављују поп, калуђер, кадија, сеоски кнез, кмет, зет, ташта, родитељи и деца, итд. Носиоци радње су, дакле, анонимни ликови, мада се поступци у шаљивој причи могу приписивати и појединим личностима, као што је Ера коме је посвећен читав циклус шаљивих народних прича у домаћем фолклору. Овај лик и лик Вука Дојчевића су досетљиви, типизирани јунаци шаљивих прича чији су поступци претежно усмерени против слојева непријатељски настројених према сељаштву, односно раји, као што су ага, спахија, али и поп, калуђер, итд. Шаљиве приче, дакле, могу посредно да третирају социјалне проблеме, да буду коришћене као агитационо средство у борбама између друштвених група и више су засноване на социјалним него на националним супротностима. Oво најпре важи за шаљиве приче у чијој основи стоји сатира. Уопште узевши, тематски су разноврсне, могу третирати најразличитије социјалне моменте и имати функцију друштвене критике и самокритике.
Интересовање за шаљиве народне приче и њихово сакупљање у Србији сеже до почетака деветнаестог века. Њихов највећи број је забележен у патријархалној средини. Деветнаести век је иначе период полетног сабирања ове грађе и време када се чине први покушаји њене класификације. Сакупљање се такође проширило и на двадесети век, што потврђује дуговечност ове форме и њену специфичну функцију у традицији и култури српског народа.
Овај фолклорни жанр садржи запажања о људима, људским односима и свакодневним догађајима, што значи да је непосредније везан и за свакодневни живот. Управо захваљујући томе се дуже одржао у активној употреби од неких других фолклорних форми, попут епске песме или обредних песама. Данас се, међутим, може констатовати да шаљива прича губи на актуелности. Рекло би се да су је у савременом добу потиснули њени гранични фолклорни жанрови као што су анегдота и виц, који се услед нових друштвених прилика, урбанизације, али и по мотивима и тематски ефикасније укалапају у свакодневну и непосредну комуникацију.
Литература: Снежана Самарџија, Шаљиве народне приповетке: антологија, Гутенбергова галаксија, Крушевац 2006; Видо Латковић, Народна књижевност I, Научна књига, Београд 1967; Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd 1985; Радмила Пешић, Нада Милошевић – Ђорђевић, Народна књижевност II, Требник, Београд 1997.
Весна Трифуновић
