ШАМАНИЗАМ
ШАМАНИЗАМ у ширем смислу означава разноврсне традиционалне технике и ритуалне праксе постизања стања измењене свести у циљу комуникације са светом духова, исцељивања и прорицања. У ужем смислу означава анимистички, магијско-религијски систем веровања и пракси Евенка и других народа тунгуске језичке заједнице, као и других староседелачких народа средње и северне Азије.
Реч шаман ушла је у светске језике преко руског, а потиче из језика тунгуско-манџурског народа Евенка, чија се реч saman, према једном тумачењу, изводи од тунгуског корена sā- (знати). Према другом тумачењу, које имплицира утицај будистичке и ламаистичке културе на анимистичко-тотемистичке заједнице Сибира и средње Азије, термин потиче од санскр. śramaṇa, односно палијског samana (подвижник). И код других народа из ових области поједини чланови заједнице имају шаманске функције. Како ритуалне праксе и обичаји знатно варирају, разликују се и називи: код Јакутâ – ојун, код Монголâ – буге и удаган, код Татарâ – кам итд.
Порекло, садржај и одлике ш. поларизују савремену науку и предмет су вишедеценијских расправа. Научници се споре око тога шта ш. тачно подразумева, те њихове дефиниције сежу од најужих, географски и културно специфичних, до оних најширих, инклузивних и универзалистичких. Према строго генеалошком тумачењу, ш. је религијски феномен ограничен на средњу и северну Азију. Према типолошком тумачењу, шаман је „сваки специјалиста за транс током којег његова душа напушта тело и предузима успење на небо или силази у доњи свет“ (Елијаде 1990: 30). Према том схватању, шамани су категорија сродна маговима, врачевима и исцелитељима без обзира на њихово географско порекло и културни контекст. Термин ш. временом је проширен синхронијски – на веровања и праксе староседелачких култура широм света, од Северне Америке до Аустралије, као и дијахронијски – на веровања и праксе старих култура, попут грчке, трачке и скитске. Научници који ш. сматрају културно специфичним феноменом критикују таква инклузивна тумачења.
Формулисање прецизне и свеобухватне дефиниције ш. представља значајан теоријско-методолошки проблем. На основу феноменолошких карактеристика, ш. се неминовно повезује и преплиће с анимизмом, тотемизмом, култом предака, народном медицином, магијом и егзорцизмом. Стога се поставља питање треба ли ш. схватати као аспект ширег магијско-религијског система, засебан систем веровања, универзалну „прарелигију“, збир практичних техника или симболички друштвени систем у којем шамани остварују одређене функције у својој заједници. Свако од набројаних тумачења, која нису нужно међусобно искључива, има своје заговорнике у науци.
Могуће је издвојити неколико основних одлика које карактеришу шаманску праксу, схваћену било у ужем било у ширем смислу. Шаман, било мушког или женског пола, члан је заједнице који има посебне способности и друштвене улоге. Те способности стиче или наследним преношењем шаманског знања или урођеним даром, а постоје и случајеви кад се шаман постаје сопственом вољом или одлуком заједнице. Шаман мора да прими обуку током које овладава ритуалима и својим моћима, као и традиционалним знањима о заједници и њеним веровањима. Круна те обуке је иницијација, понекад јавна, а понекад у сну или стању транса, на основу које заједница признаје кандидата за новог шамана. Шаман поседује способност да постиже стања измењене свести, која му омогућавају да ступи у контакт са светом духова, било да су то духови предака, духови природе, богови или други онострани ентитети. Контакт се остварује посредством ритуала који укључују употребу бубњева и других инструмената, шаманску одећу, певање и плес, тајни језик и друге елементе. Као посредник између света духова и света људи, шаман остварује више улога које користе његовој заједници: исцељује болесне (обично на такав начин што враћа њихове „залутале“ душе), спроводи душе умрлих до њихових оностраних одредишта, залаже се код духова за интересе заједнице (временске прилике, аграрна и људска плодност и др.), каткад прориче и пружа друге врсте помоћи. Сваку од ових улога треба сагледавати у контексту заједнице којој шаман припада.
У другој половини 20. в. у модерним западним друштвима прилагођавањем веровањâ и пракси ш. развијен је →неошаманизам.
Литература: Carcreff, Alessandra Orlandini. 2019. Chamanismes. Monaco: LiberFaber; Edsman, Carl-Martin, prir. 1967. Studies in Shamanism: Based on Papers Read at the Symposium in Shamanism Held at Ǻbo on the 6th–8th of September, 1962. Stockholm: Almqvist & Wiksell; Elijade, Mirča. 1990. Šamanizam i arhajske tehnike ekstaze. Prev. Zoran Stojanović. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića; Flaherty, Gloria. 1992. Shamanism and the Eighteenth Century. Princeton, N.J.: Princeton University Press; Francfort, Henri-Paul & Roberte N. Hamayon, prir. 2001. The Concept of Shamanism. Uses and Abusses. Budapest: Akadémiai Kiadó; Roberte Hamayon. 2015. Les Chamanismes. Cergy-Pontoise: Eyrolles; Harvey, Graham & Robert J. Wallis. 2007. The Historical Dictionary of Shamanism. Lanham, MD: The Scarecrow Press; Hayden, Brian. 2003. Shamans, Sorcerers and Saints: A Prehistory of Religion. Washington, D.C.: Smithsonian Books; Hutton, Ronald. 2001. Shamans: Siberian Spirituality and the Western Imagination. London: Hambledon; I. M. Suslov & K. H. Menges, 1983. Materialen zum Schamanismus der Ewenki-Tungusen an der mittleren und unteren Tunguska. Wiesbaden: Harrassowitz Verlag; Jakobsen, Merete Demant. 1999. Shamanism: Traditional and Contemporary Approaches to the Mastery of Spirits and Healing. New York: Berghahn Books; Kehoe, Alice. 2000. Shamans and Religion: An Anthropological Exploration in Critical Thinking. London: Waveland Press; Siikala, Anna-Leena & Mihály Hoppál, prir. 1992. Studies on Shamanism. Helsinki: Finnish Anthropological Society.
Ноел Путник
