ШАЛА
Дефинисати шалу каква фигурира у контексту српског друштва значи указати на облике и значења у којима она постоји у свакодневној комуникацији, као и на смисао који овај појам има у општој друштвеној употреби. С обзиром на облик шале у свакодневној комуникацији и њен често вербални израз, овај појам се може дефинисати као облик говорног чина, превасходно забавне и духовите функције, и спонтаног, ефемерног карактера. Социолингвистичка категорија говорног акта у дефиницији шале ставља акценат на употребу језика. У том контексту шала означава један исказ у оквиру говорног догађаја, односно унутар скупа комуникацијских активности. Шала, према томе, може бити исказ са формалним граматичким статусом реченице, или чак реченични комплекс, али је могу чинити и поједине речи или групе речи са функцијом реченичног еквивалента. На овај начин обезбеђује се неопходна ширина за одређење вербалне шале, која се може протезати од исказа у виду речи, преко скупа речи, до читавих реченица, никада не прелазећи границу која је дели од јасно структурираног наратива.
У савременом домаћем контексту овај термин се у општој примени користи и да би означио дело, односно нешто што је учињено да би изазвало хумористички ефекат. У том смислу шала је слична појмовима обешењаштва, несташлука, подвале, обмане, преваре. Ипак, од успеха шале зависи да ли ће се ови појмови третирати као синоними, будући да наведени термини често имају негативну конотацију. Познато је, наиме, да шала у свакодневној употреби може прећи границу дозвољеног о чему сведоче термини груба шала, неслана шала, неукусна шала. Може бити употребљена у незгодном тренутку, изречена или учињена на неадекватан начин, или и погрешно схваћена и интерпретирана, када изазива супротан ефекат. У оваквим случајевима, када је реч о физичком хумору, може се назвати обешењаштвом, несташлуком или подвалом. Укратко, термин шала се у контексту друштва Србије односи и на врсту вербалног чина и на дело коме је основна намена изазивање хумористичког доживљаја или ефекта.
Да би се дело или говорни чин недвосмислено означили као шала, потребно је да осим забавне и духовите функције поседују и инхерентну технику хумора, која их јасно разликује од других врста дела и говорних чинова.
Постоје различите дефиниције и схватања шале. Г. Љубоја, рецимо, говори о жанровима, облицима и типовима шале, узимајући овај појам као „кишобран концепт“ под који смешта творевине попут вица, анегдоте и шаљиве приче. Речници, са друге стране, препознају шалу као засебан вид хумора, одређујући је као усмену причу или причицу конципирану тако да изазове смех, с превасходно забавним, хумористичким, духовитим обртима и расплетом, али без комплексних садржаја и претензија. Заједничко бројним одређењима шале је да се она првенствено посматра као наратив и сврстава у оквире народне реторике, вербалног умећа и конверзационих жанрова.
Ипак, шала се не може у потпуности сагледати кроз призму наратива и свести на причу, нити је то прича која има утврђену структуру и заплет. Шала је вид хумора који представља значајан део свакодневне комуникације у друштву Србије, те се често у њу утапа и узима се „здраво за готово“. За ову фолклорну творевину карактеристични су посебан облик, коришћење и значење у савременом домаћем контексту. Све ово је одваја од блиских хумористичких форми попута вица и досетке, са којима се често и меша.
Посматрана унутар параметара текстуре, текста и контекста којима се постављају границе између фолклорног и не-фолклорног материјала, шала има одлике које је делимично могу сврстати у прву групу. На нивоу текстуре њена специфична ознака је техника хумора која је одваја од других видова комуникације. Конвенције које се везују за време, место, друштвену средину, тј. контекст, такође постоје. Проблем настаје на разини текста, с обзиром да се шала у вербалном облику, за разлику од загонетки, брзалица, пословица и најразличитијих прозних наратива који спадају у категорију вербалне уметности, не одликује утврђеном структуром, нити изграђеним сижеом. Она је спонтана, контекстуализована, настаје на лицу места и практично није могуће предвидети шта ће се наћи на њеној мети. Шалу у односу на фолклорни материјал битно разликује познато, индивидуално порекло, у њеном стварању и обликовању не учествује колектив. Укратко, то је ефемерна, идиосинкразијска творевина и формулација појединца. Ово, међутим, не значи да се шала не може развити и у фолклорни материјал, уколико услед специфичне функције остане запамћена у колективу, често инкорпорирањем у краћи наратив чије ће тежиште чинити. Пасивни слушалац или друштвена средина у овом случају имају посебну важност. Овакве форме дугују своју постојаност управо изазивању уживања код трећег лица, што је њихова битна функција.
Шале нарочито циркулишу и размењују се унутар ужих друштвених група које формирају особе сличних интересовања и хобија, везане пријатељским или пословним везама. Ова врста хумора у том случају има важну социјалну функцију одржавања солидарности и осећања припадности, постављања границе између припадника групе и странаца, олакшавања комуникације унутар групе и контролисања понашања њених чланова. Тада представља део експресивне културе група чији припадници деле специфично знање које им омогућава да шалу на одговарајући начин интерпретирају и разумеју. Док је сама шала ситуациона, њена тема је у оваквим случајевима често традиционална, предвидива и углавном се тиче онога што окупира пажњу или изазива бригу унутар конкретне групе.
Шала се, према томе, може посматрати као фолклорни начин третирања тема које фигурирају као значајне у одређеној групи. Активирана техника хумора (сарказам, карикирање, алузија, поређење и сл.) још је прецизнији показатељ односа групе према теми. С тим у вези је још једна важна функција шале, која може бити изражена кроз изреку „у свакој шали има мало истине“. То значи да се управо овој усменој форми приписује намена саопштавања смисленог и садржајног, те се шала види и као специфичан пут посредног, али ефектног саопштавања.
У социјалној интеракцији осетљивост на шалу није неуобичајена, иако је реч о благој, доброћудној подругљивости или несташлуку, за који важи правило да се не узима за озбиљно, и за који се сматра да нема сврху да увреди. Постоје, наиме, прилике када се овом хумористичком формом нарочито тестира еластичност друштвених правила. Такве су, на пример, првоаприлске шале које могу имати и вербални и физички израз. Овај дан представља специјално време одређено за збијање шала, када се од насамареног посебно очекује благонаклона реакција, тим пре што су најефектније оне шале које се одвијају у мањим групама, међу људима који се међусобно познају, али који заузимају различите друштвене позиције и стаусе, као и оне које погађају слабе тачке жртве, попут старих навика, страхова, опсесија, или било чега што нациљани сматра важним.
Шала доказује свеприсутност хумора у свакодневном животу. Она је одувек имала своје место у међуљудској комуникацији у друштву Србије, и може се са сигурношћу рећи да је то хумористичка форма која ће у овом социокултурном контексту увек бити у активној употреби и неће застарети. Кроз њу учимо о себи, као и онима око себе, тестирамо и процењујемо границе традиције, доброг укуса, правила понашања, обрћемо професионални и друштвени ред и истражујемо ограничења дозвољеног личног понижавања. Употребом технике хумора, али и посебним називом којим се ова хумористичка форма обележава у српском језику, шала је културно препозната као посебна категорија комуникације, добијајући идентификујућу црту која је разликује од других облика социјалне интеракције. То указује на постојање културне свести о њеном специфичном карактеру, форми и функцији у друштву Србије.
Литература: Branko Banović, Urbani humor Pljevalja, Pljevlja: Opština Pljevlja, 2008; Dan Ben-Amos, „Toward a Definition of Folklore in Context“, Journal of American Folklore 84/331, 1971; Arthur Asa Berger, An Anatomy of Humor, New Brunswick, New Jersey: Transaction Publishers – The State University, 1993; Alan Dundes, „Text, texture and Context“, Southern Folklore Quarterly 28, 1964; Gary Alan Fine, Michaela de Soucey, „Joking cultures: humor themes as social regulation in group life“, Humor 18/1, 2005; Gary Alan Fine, „Dying for a Laugh: Negotiating Risk and Creating Personas in the Humor of Mushroom Collectors“, Western Folklore 47, 1988; Sigmund Frojd, Dosetka i njen odnos prema nesvesnom, Novi Sad: Matica srpska, 1979; Roman Jakobson, Pjotr Bogatirjov, „Folklor kao naročit oblik stvaralaštva“, Usmena književnost, Zagreb: Mladost, 1971; Гордана Љубоја, Етнички хумор XX века у хумористичкој штампи Србије, Београд: Етнографски музеј, 2001; Nancy Cassell McEntire, „Purpurseful Deceptions of the April Fool“, Western Folklore 61/2, 2002; Milorad Radovanović, Sociolingvistika, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2003; Rečnik književnih termina, Beograd: Nolit, 1985; Vesna Trifunović, „Bazične tehnike humora po Arturu Asi Bergeru“, Etnoantropološki problemi 2/2, 2007; Vesna Trifunović, Likovi domaćih viceva: socijalni tipovi lude u domaćim vicevima, Beograd: Srpski genealoški centar, 2009; Vesna Trifunović, „Šala – jedna (ne)bitna humoristička forma“, Etnoantropološki problemi 2/6, 2011.
Весна Трифуновић
