ДОГОВОРЕНИ БРАК
ДОГОВОРЕНИ БРАК означава брак склопљен уз посредовање трећих лица и постојање договора између будућих супружника пре ступања у заједницу. Посредници могу бити чланови породица, проводаџије, агенције или организације. Њихова улога обухвата упознавање будућих супружника, преношење информација, договор око услова брака и организацију процеса који претходи склапању брачне заједнице, док одлуку о ступању у њу доносе сами партнери, често уз активно учешће породица. Од брака заснованог на индивидуалном избору партнера д.б. се разликује по начину упознавања будућих супружника које се одвија уз посредовање трећих лица, док у првом случају до њега долази из личне иницијативе и идеала романтичне љубави.
Посредовање у брачним изборима дуго времена је било врло заступљено у Србији. Етнолошка и антрополошка истраживања показују да је та пракса постојала у различитим деловима земље, а у појединим крајевима добијала посебне називе и обредне форме, као што су мало прошење и велико прошење у Шумадији и западној Србији. Брак је у традиционалном српском друштву функционисао као заједница појединаца и као савез породица којим су се регулисале економске, друштвене и културне везе. У Србији су од краја 20. в. најзаступљенији д.б. између Срба и Албанки. У јавном дискурсу често се представљају у сензационалистичком, демографском или патриотско-патерналистичком кључу. Ови бракови заснивају се на посредовању трећих лица у процесу избора супружника. Брачни избор најчешће се врши унутар породичног оквира уз учешће родитеља, браће, стричева, баба и других сродника. У том смислу д.б. функционише као облик посредованог избора унутар породичних и културних матрица. Д.б. између Срба и Албанки постоје у свим деловима Србије, а најзаступљенији су у околини Сјенице, Нове Вароши, Ивањице, Тутина и Новог Пазара. Присутнији су у руралним и етнички разноликим крајевима, где социоекономски услови, миграциони токови и ограничене могућности за склапање брака унутар локалне заједнице доприносе ширењу транснационалних брачних заједница.
Од 1980-их година у Србији делују агенције за брачно посредовање, а од 2000-их и самостални посредници, који у савремено доба имају улогу нових проводаџија. Њихова активност заснива се на организовању упознавања и повезивању партнера преко мрежа познанстава или формалних база података. Од 2006. год. у појединим случајевима у посредовању учествују и хуманитарне организације, посебно на подручју Пештерске висоравни и југозападне Србије, мада је број оваквих бракова данас мањи него у претходним деценијама. Најистакнутији савремени облик д.б. јесте посредовање агенција у склапању бракова између Срба и Рускиња.
Литература: Živojinović, Anđelka. 2023. „Audi alteram partem: Kontekstualizacija dogovorenih brakova u savremenoj Srbiji“. Etnološko-antropološke sveske 34 (23): 117–36; Pantelić, Nikola. 1981. Tradicionalni elementi u ženidbenim običajima u severoistočnoj i delu centralne Srbije. Godišnjak XIX ANUBIH (17): 199–230; Hisa, Armanda. 2015. „Srpsko-albanski mešoviti brakovi: kada patrijarhalnost lomi barijere nacionalizma“. U Figura neprijatelja: preosmišljavanje srpsko-albanskih odnosa, ur. Aleksandar Pavlović, Adriana Zaharijević, Rigels Halili i Gazela Pudar Draško, 243–260. Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju; Chun, S.Y. Christine. 1996. The Mail Order Bride Industry: The Perpetuation of Transnational Economic Inequalities and Stereotypes. Journal of International Economic Law 17 (4): 1155–1208; Škokić, Tea. 2004. Romantična ljubav. Narodna umjetnost: hrvatski časopis za etnologiju i folkloristiku 41(1): 145–165; Yamaura, Chigusa. 2015. Marrying Transnational, Desiring Local: Making Marriageable Others in Japanese-Chinese Cross-Border Matchmaking. Anthropological Quarterly 88 (4): 1029–58.
Анђелка Живојиновић
