ДУША
ДУША у словенској митологији представља човековог двојника током живота, са елементима митолошког лика, а када напушта тело то чини у виду ветра, паре, птице и др. По неким предањима новорођенчету д. даје мајка на рођењу, по другима она потиче од Бога. Д. расте као и човек и осећа топлоту, хладноћу, бол, радост. Сматра се да је д. најтеже да прође кроз воду. У различитим фолклорним текстовима говори се да Св. Никола превози д. на онај свет, али само праведне, док се грешне д. муче у паклу без хране, јер једу само пепео.
По српском народном веровању д. се налази у грудима, у крви, костима, а код болесника и самртника у носу. Замишља се као дах, магла или сенка која из човека изађе чим умре, а ако изађе током сна, човек тада прати њен ход. Д. може да пређе у неку животињу, па из ње у човека. Често је веровање да д. умрлог прелази у новорођено дете – „живота магијски круг“. Ако би укућани почели кукати пре него што самртник издахне, његова д. може да се предвоји, тако да пола изађе, а пола остане у телу, због чега се самртник дуго мучи. Да би д. умрлог изашла из куће, отворе се прозори. Четрдесет дана покојникова д. лута око куће и често свраћа у њу, због чега се за то време оставља одшкринут прозор у соби у којој је покојник преминуо, вода се не просипа преко прага, остаје упаљено светло, чаша вина и воде се оставља на прозору. У кући се за то време не започиње никакав рад и не саде се биљке. После четрдесет дана д. је даље од куће, али је она до годину дана, док се тело не распадне, ипак на земљи. Зато се дају даће, помени до годину дана. Надгробни споменик мора се поставити у току прве године од смрти, јер је надгробни камен примарно служио као склониште д. На Бадње вече, Тројице и друге веће празнике д. се враћа кући
На Бадњи дан, други дан Божића и Васкрса, славу, у српском народу намењују се јело и пиће – „даје се за душу“. То може бити храна у тањиру и чаша вина специјално остављена за покојника, храна која се после празника даје комшијама, родбини а намењује се за покојне. У Војводини се праве бабице или поскурице, хлепчићи који се деле за душу на празнике. Душни (подушни) брав се коље за душу умрлога, приликом сахране или о другим даћама. За мушкарце је то ован или одрасло мушко јагње, а за жене овца или одрасло женско јагње, а све мора бити бело. Душног брава не сме јести нико из куће из које је мртвац.
Верује се да Душовадник, Арханђел Михаило, који је ту улогу наследио од Св. Николе, по Божјем наређењу вади д. праведницима босиљком, а грешницима копљем, односи их на небо и мери на теразијама њихова добра и зла дела. Праведне д. шаље Св. Петру да их уведе у рај, а грешне баца у пакао. Једну д. је оставио неизмерену и од ње добио новац, па се сада за новац може добити и изгубити д. Од њега је улогу преузео Арханђел Гаврило, јер из сажаљења Арханђел Михаило неким људима није хтео да извади д. Народна веровања, д. скоро поистовећују с „образом“, тј. с моралном чистотом човека, чему сведочи и народна изрека: Ђе је образ ту је и душа. У народу су познате и пословице и изреке у вези са д.: Бог да му душу прости; Дужан Богу душу; Цару тело, Богу душу; Млад, здрав, Бога се не боји, а за душу не мари; Телесне немоћи лековите су душевној красоти.
У православној теологији, д. је јединствени и динамички формирајући принцип човекове личности. Она је основни и разумни део, суштина која чини посебним свако људско биће. По д. се човек разликује од других створења. У часу зачећа д. даје Бог кроз животодавно удахњивање и људско биће се појављује на свету као психосоматско јединство. Изрека о д. има и у Библији: Ко пође да сачува душу своју, изгубиће је; а који је изгуби, оживеће је (Лк. 17, 33); Који чува душу своју, изгубиће је; а који изгуби душу своју мене ради, наћи ће је (Мт. 10, 39); Трпљењем својијем спасавајте душе своје (Лк. 21, 19); И не бојте се онијех који убијају тијело а душе не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу (Мт. 10, 28).
У Пећкој патријаршији, у Цркви Св. Димитрија постоји фреска – композиција из средине 14. в., „Успење Богородице“, на којој се налази детаљ који представља душу, налик анђелу.
Литература: Kulišić, Špiro, Petar Ž. Petrović i Nikola Pantelić. 1998. Srpski mitološki rečnik, Drugo dopunjeno izdanje. Beograd: Etnografski institut SANU; Tolstoj, Svetlana i Ljubinko Radenković red. 2001. Slovenska mitologija, enciklopedijski rečnik. Beograd: Zepter book world; Brija, Jovan. 1999. Rečnik pravoslavne teologije. Beograd: Hilandarski fond pri Bogoslovskom fakultetu SPC; Stošić, Ljiljana. 2004. „Crkveni pojmovi u narodnim poslovicama i izrekama“. Danica: 383‒394; Stošić, Qiqana. 2006. „Biblijske poslovice i izreke (1)“. Danica: 437‒454; StefanovićKaradžić, Vuk (prev.). 1847. Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. U Beču. Repr. Beograd: Nolit, 1969.
Нина Аксић
