РАТАРСКЕ СВЕЋЕ
РАТАРСКЕ СВЕЋЕ, обредне свеће, које сваке године на Велики четвртак манастиру Троноша прилажу мештани околних села. Две велике свеће, тешке око педесет килограма, израђују се од чистог воска. Једну свећу прилажу села Коренита и Тршић, а другу Зајача, Пасковац и Горња Борина. Прикупљање прилога за израду ових свећа у виду новца и воска обавља се током ускршњег поста, а за њихову израду се користи и восак од недогорелог дела прошлогодишњих свећа. Свеће се израђују у последњој недељи пред Ускрс, након чега се у литијској поворци свечано уносе у манастир и постављају испред олтара где се пале недељом и у време важнијих верских празника.
Поузданих података о времену настанка обичаја нема, мада постоји више претпоставки, од којих је највероватнија да су обичај донели досељеници са простора Босне и Херцеговине који су се у рађевска и јадарска села досељавали почетком 19. века. У прошлости су прилоге за свећу давала сва рађевска и јадарска села, због чега је једна свећа називана „рађевска“, а друга „јадарска“. Поред ових, током последња два века коришћени су и други називи за свеће: спаситељеве, манастирске, свеће пред олтаром, општинске и др. Последњи назив добиле су због чињенице да је прикупљање прилога за израду свећа у прошлости организовано на нивоу сеоских општина.
Као заједнички друштвени принос, р.с. имају доста сличности са тежачким и еснафским свећама које су се прилагале црквама и манастирима на простору Босне и Херцеговине (околина Сарајева и Високог, као и у сребреничком срезу), као и са рабаџијским и земљорадничким свећама које су се прилагале у Црној Гори (Бијело Поље). Колективна израда обредних свећа од воска практикована је и код Словенаца и Источних Словена.
Техника изливања р.с. се током времена мењала. Некада су мештани сами правили фитиљ од памука који се набављао за ту намену. Свећа се изливала тако што се фитиљ потапао у растопљени восак, а потом се качио на таваницу и затезао како би се хладио у усправном положају. Овај поступак се понављао све док се не потроши намењени восак. Последњих деценија фитиљ се купује, а од 1970-их година у употребу су ушли метални калупи који су знатно олакшали и убрзали процес израде свећа. Број села која су учествовала у прикупљању воска за израду свећа мењао се током времена. Опадање броја приложника било је најуочљивије у Рађевини где су многа села престајала са учешћем након изградње својих парохијских цркава.
Тумачење да је обичај у прошлости имао магијски карактер као део аграрног култа произашло је из чињенице да је Велики четвртак у неким крајевима познат као ратарски пир или слава орача, а за овај дан су везане бројне табуисане радње за заштиту поља и усева од атмосферских непогода. Обичај је још током 19. века почео да губи магијски карактер, а данашњи учесници изливања су у потпуности прихватили црквену (хришћанску) интерпретацију прилагања свећа као бескрвне жртве за здравље и благостање локалне заједнице.
Обичај изливања и паљења р.с. данас се упражњава као важна локална традиција за чији је континуитет у највећој мери заслужно монаштво манастира Троноша. Године 2012. уписан је у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа као део ускршњих обичаја на подручју западне Србије.
Литература и извори: Bošković, Dušan. 1932. „Težačka svijeća.“ Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu VII: 113–115; Drobnjaković, Borivoje. 1932. „Nekoliko podataka o prilaganju sveća crkvama na Veliki četvrtak.“ Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu VII: 115–118; Pajić-Marković, Gordana. 2001. „Ratarske sveće iz manastira Tronoša.“ Museum 2 (2001): 205–213; Radenković, Ljubinko. 2022. „Simbolika sveće u narodnoj kulturi Srba i u opšteslovenskom kontekstu.“ Glas CDXXXII Srpske akademije nauka i umetnosti Odelјenje jezika i književnosti 32: 11–41; Trojanović, Sima. 1990. Vatra u običajima i životu srpskog naroda. Beograd: Prosveta; Filipović, Milenko S. 1933. „Težačke sveće i slični običaji u nekim krajevima.“ Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu VIII: 95–98; Čugurović, Ana. 2023. Izlivanje i palјenje ratarskih sveća u manastiru Tronoša. Loznica: Centar za kulturu „Vuk Karadžić“; Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa, nkns.rs; Rezultati sopstvenih terenskih istraživanja vršenih 2021. godine.
Биљана Анђелковић
