РИБА
Риба и њена симболика у српској култури ослањају се на универзалне представе о води као исконском, примордијалном елементу, за који се везује идеја о настајању космоса (након раздвајања небеске од земаљске водене масе), као и свих облика живота.
Повезивање рибе са идејом древности и мудрости опште је распростањено и досеже дубоко у прошлост, о чему говоре сведочанства која потичу из најстаријих светских цивилизација. У многим старим религијама и митовима родоначелници човечанства су повезивани са риболиким бићима. Такав је, рецимо, био и вавилонски Оанес, митски мудрац представљан као човек-риба – спреда је био човек, а позади налик риби, јер је имао рибљу главу која се отпозади уздизала изнад људске, а иза ногу је имао рибљи реп. Оанес је људе научио писмености, земљорадњи, законима, грађевини, наукама и разним практичним вештинама. Био је први од седам апкалу мудраца који су у форми људи-риба изашли из Црвеног Мора; њих је Еа, бог слатких вода на којима почива земља,послао међу људе да им буду узор и донесу им цивилизацију. Матсја, први појавни облик индијског Вишне, приказиван је као риба, или као човеколико божанство с доњим делом тела као у рибе. За њега се везује мит о спасавању Мануа, јединог човека који је преживео велики потоп. Догонски номои, нека врста митских бића у риболиком облику, а сматрало се да су људима пренели разна знања. За риболиког идола Лепенског Вира су вероватно такође биле везане неке од представа овог типа. Риба се често јавља и као примордијално биће које гута неофита и поново га рађа избацивањем из уста. По К. Г. Јунгу, риба означава архетип сопства.
Из идеје исконског, везане за воду, проистиче и њена амбивалентна симболика која осцилира на опозицији живот : смрт. Она је пренета и на рибу. Представе о риби, баш као и оне о води, повезане су како са идејом плодности и рађања, тако и са светом и душама умрлих, пошто је вода, поготово дубока, доживљавана као „капија“ између света живих и света мртвих. У општем словенском контексту, риба је такође повезана са душама умрлих; о томе сведочи и белоруска загонетка о риби На оном свету живо, а на овом мртво. У наведеном смислу, веома занимљиве су и украјинске представе о царству мртвих, као обитавалишту блажених Рахмана, који су полуљуди-полурибе. Између осталог, и одсуство гласа (немост) код рибе приближавало их је – у митском мишљењу – душама умрлих; аналогно томе, рибе се често повезују и са душама нерођене деце.
Риба је присутна у бројним српским народним веровањима и обичајима, као и у народној књижевности. На пример, у бајци Кум риба (Вук СНПЗ 54) риба је сен (двојник душе) детета и биће које га спроводи кроз иницијацију и штити. Наиме, да би било живо и здраво, пошто су његовом оцу претходно умирала деца, дете је остављено на раскршћу код неке реке из које је изашла велика риба с намером да га прогута. Међутим, она застане када јој пажњу привуче драги камен обешен детету око врата и тада прочита цедуљу на којој пише: „Прими куме Бога и светог Јована, а дар узми“. Након овога она постаје крштени кум детету, а затим „као најбржа тице полеће и остани се у сиње море“. Када је дете требало да умре у дубокој старости, опет му се показала она иста риба, „и тек што се шњиме опрости, он умре, а рибе нестане“. Без обзира што долази да одузме живот детету, рибу овде не треба поистовећивати са водењаком (нити сличним демонима), јер, као што се у бајци експлицитно каже, риба је сен детета, што значи да је дете рођено сеновито, пошто му сен обитава ван њега. То значи да дететово рођење, тј. прелаз дететове душе са места на коме бораве нерођени, на овај свет, није остварен у потпуности, већ је дететова душа остала располућена између два света, па једним делом борави у детету, а другим у риби. Детету се омогућава дуг живот тек поновним успостављањем јединства између њих, постигнутим тиме што детету његова сен постаје кум (духовни двојник и заштитиник). Ово потврђује већ поменуто веровање да је сфера у којој бораве нерођена деца везана за рибе и воду као базични примордијални елемент.
Риба се повезује и са разним митолошким бићима, рецимо са водењаком. У зависности од регије и народа, међу Словенима је водењак замишљан на различите начине, а један од њих је да је могао бити у облику рибе, или получовека-полурибе. Код Лужичких Срба и на северу Русије водењак је био замишљан у облику изразито снажне и велике штуке; она је код Лужичких Срба имала телеће очи и скакала је рибарима на леђа, а затим нестајала у виду гуске, или црног облака, а код Руса је била прекривена маховином. Најраспрострањенија фунција водењака је била да утапа људе, а веровало се да и он сам потиче од утопљеника. У српској бајци Усуд (Вук, СНПЗ 13), помиње се река која би да сазна зашто у њој „нема рода“, тј. живота, а Усуд јој поручује да је то зато што никада није удавила ниједног човека. Код Руса постоји веровање да одласком водењака из воде из ње нестају рибе, а и сама вода пресушује. Зависност воде и живог света у њој од људске жртве (утопљеника који постаје водени дух), потврђује везу која постоји између света умрлих и риба. Врста рибе која се у српској традицији највише везује за идеју смрти је свакако моруна, која се у песмама помиње као риба моруна/морунка/поморлива. Сем поменуте функције да утапа људе, водењаку се приписивало да је извршилац судбине.
У неким крајевима, постојало је веровање да рибе имају рибљу краљицу или рибљег/воденог цара којивлада осталим рибама и уопште воденим светом. У Тимочкој Крајини и у југоисточној Србији веровало се да су рибљи цареви оне рибе које краси посебна боја или неки знак на телу (обично крст). У подунавском делу Неготинске Крајине, рибари су сматрали да је рибама, баш као и људима, унапред одређен час када ће умрети и да тај тренутак рибама одређује рибљи цар. Веровали су да су рибе зато тако мирне када су ухваћене у мрежи и да, у случају да се нека риба много батрга, то значи да је случајно ухваћена, јер јој још није дошао судњи дан. Као и у долини Тимока, веровало се да су рибљи цареви обележени посебним знаком: крстом на глави, посебним распоредом крљушти, или необичном бојом и да свака врста рибе има свог цара који брине искључиво о тој појединачној врсти. Рибе једне врсте би проводиле зиму са својим царем на истом месту. Иначе, свуда где је постојало веровање у рибљег цара или царицу, њима су приписивана натприродна својства и био је табуисан лов ових риба. Сматрало се да онај који би их уловио бива проклет, подложан свакојаким несрећама и изненадној смрти. Пошто се радило о рибљим господарима од којих је зависио улов рибе, рибари су покушавали да их одобровоље и изграде добре односе са њима. У горњем току Велике Мораве, између Сталаћа и Ћуприје, забележена су веровања о рибљем сајбији, који би звизнуо или свирнуо и тако упозоравао рибе на опасност; на овај знак оне би се разбежале. У Банату, где су рибљег цара називали водац, веровало се да он не даје рибарима да лове рибу у Тамишу, већ их хвата за ноге и вуче у дубину реке. У овом крају је очигледно дошло до преклапања идеја о два различита митска бића, воденом духу и рибљем цару.
Постојала су и друга митолошка бића која су повезивана са рибом, као што је морски дух, познат и као морски човек, морска жена, морска цура, који је замишљан као биће са до пола људским, а од пола рибљим телом, а извесно је постојала и веза између шумског духа и водењака, пошто код Лужичких Срба и Словенаца водењак обавља неке функције шумског духа, као што је обавештавање сељака о томе када је погодно време за сејање жита и боба. Код Карашеваца, етничке групе српског порекла, забележено је предање по коме је шумњака, митско биће блиско змају, ушло у брачну заједницу са обичним човеком и из тог брака се родило дете које је било полуриба-получовек.
Риба, по народном веровању, може да прими болест уместо човека (и да је пренесе другоме). На овај начин лечила се нпр. дрхтавица (грозница); у води би се пронашла риба и онда јој се пљувало у уста, уз одговарајуће речи. Код Васојевића је постојало веровање да се жутица лечи тако што болесник извесно време гледа у живу пастрмку стављену у калаисан суд; рибу касније треба вратити у исту реку и на исто место, како би болест нестала. У Фочи је забележено веровање да се сушица може излечити када се ухвати жива пастрмка, или нека друга риба, и у њу се гледа све док не угине. Такође је риба извађена из друге рибе, као и риба истргнута из змијске чељусти, сматрана ефикасним леком против грознице; веровало се да њу треба осушити, „сатрти“ и појести у јелу. Вода у којој је скувана рибица из сомове утробе се пила као лек против грознице у Поморављу, а у истом крају је за лечење ове болести коришћена као храна „риба из рибе“. У Поморављу се веровало да кад неко има „засип“, „сипњу“, тј. астму, треба да ухвати живу рибу, пљуне јој у уста, пусти је у воду и више никада током живота не окуси од те врсте рибе. Жуч од сома се користила као лек против жутице, пришта и још неких болести, а веровало се да је жуч шарана добра да њоме мажу главу они којима опада коса. Маст од смуђа се користила против ухобоље. Верује се и да онај ко има шкрофуле не треба да једе шарана да му се не би повратиле, а ову рибу не треба да једу ни они који имају падавицу, „јер је шаран змајовит“.
У народним бајањима се рибама приписује улога одношења болести. У Поморављу се бајало живим шаранчетом или неком другом рибом, која би након бајања била враћена жива у воду. Брковима од сома се бајало да би се краве водиле, а родитељи којима су деца умирала користили су их за купање деце да би им се одржала. Веровало се да жене за које мужеви не хају траба да ставе рибу беовицу у вагину и преноће са њом, а сутрадан је мужу припреме за јело – тако би их мужеви заволели и не би могли више да се раставе од њих. Затим, сматрало се да ако дојиља остане трудна њено млеко постаје отровно за одојче, па зато треба од рибара да украде рибу (беовицу, ако је дете женско, а буљу ако је мушко), испржи је у чистом воску с пловчијом крвљу, уситни и тако даје детету да не би умрло. Иначе, рибом деца нису смела да се хране док не проговоре „да не би остала нема“.
Риба се често везује и за плодност и сексуални контекст, што посебно важи за змијолике рибе као што су јегуље, које се у бајкама јављају као носиоци берићета и свеопште плодности. Тако у бајци Три јегуље (Вук СНПЗ 29) сиромашни рибар током три узастопна дана не успева да упеца ништа до по једну јегуљу сваког дана; трећа јегуља га подучи да једну од њих закоље, подели на четири дела и прва три дела дâ – један жени, други кучки, а трећи кобили да их поједу, а да четври закопа више куће. На овај начин рибару жена роди синове близанце, кучка два пса, кобила два ждребета, а више куће му изникну две златне сабље. У Поморављу се веровало у шарана-змаја коме је приписивана посебно наглашена сексуалност. Он је ноћу одлазио код најлепше девојке или жене у селу и живео са њом, а ако је шаран-змај био женско, онда је одлазио код мушкарца. Особа која је имала сексуалне односе са шараном-змајем губила је на снази и бивала испијена, али није смела да говори о томе, јер би је змај „згрувао“. Могла је да се лечи огорелим крљуштима које су отпадале од шарана-змаја током ноћних посета.
У српским народним веровањима посебно место међу рибама које управљају плодношћу света има митолошка риса риба, често називана златокрила/златнокрила/шестокрилa/ крилатица. Златни/змајевити јунаци рађају се захваљујући томе што жена (нероткиња) поједе лево/десно крило ове рибе; сама риба мора да буде уловљена на прописан магијски начин (златном/бисерном мрежом коју су плеле девојке) и враћена натраг у воду жива једном када јој је „крило“ узето. Станиште ове рибе се везује за воду којој се приписује извесна примордијалност, рецимо када се лови „мору на извору“ (Вук, II, 11), а може бити и граничне природе. У једној варијанти песме Змија младожења (Вук II, 11), јасно се види да је ова змија уствари змај, односно змајевит младић. Он ноћу одбацује „крила и окриље“ и постаје огњевити змај с три обележја: вучјом шапом, орловском канџом и живим огњем који му скаче из зубâ. Веза између рибе, змије и змаја се у народној поезији успоставља на различите начине, а у својој основи има идеју о бићу које је господар и оличење воде, а чији појавни облици могу да буду змај, змија и риба.
За златокрилу рибу се негде експлицитно каже да је шаран. Тако се шаран са златном крљушти помиње у бајкама као један од помоћника јунака који успешно савладава тешке задатке (Вук СНПЗ 12). Блискост идеја које се везују за шарана и ову митолошку рибу говори о томе да су некада вероватно поистовећивани, тј. да је могуће да је и самом шарану некада приписивана извесна мера светости. То потврђује и забрана конзумирања шарана, која је забележена у појединим крајевима Србије, рецимо у Неготинској Крајини. Ово се може довести у везу са веровањем о претварању шарана у змаја и представом о змају као митском претку. Наиме, међу Србима је забележено веровање да од шарана настаје змај након одређеног броја година. Примера ради, дуж целе Велике Мораве распрострањено је веровање о шарану-змају који, када проведе више година у води (по различитим варијантама – 33, 40, 50, 100 година), добија крила, претвара се у змаја и излеће из воде. Међутим, није сваки шаран „змајевит“, већ само онај који има крст на челу, па самим тиме није подложан утицају демона. Веровало се да се такав змај дању крије по шупљем дрвећу, а ноћу се појављује сав ватрен и док лети сипа варнице, при чему од њега отпадају усијане крљушти. У подунавским селима источне Србије забележено је слично веровање, по коме змај настаје од шарана који је досегао одређену старост (најчешће 40 година). Њему тада израстају ноге и крила, он излеће из Дунава и одлази у шуму или у гору, где живи као змај. Од оваквог змаја лети одскаче крљушт шарана у виду мноштва искри. За разлику од змајева који су настали од смука (за које се веровало да изазивају сушу), сматрало се да змајеви настали од шарана изазивају кишну годину. Повезаност шарана и змаја (у непосредној релацији са представама о митском родоначелнику) посебно је наглашена у српском етничком контексту, мада се сродне представе о повезаности неке врсте рибе и змаја могу пронаћи и у ширим словенским оквирима, као и на интернационалном плану (нпр. у бајкама). Између осталог, у данашњој западној Бугарској такође је распрострањено веровање да змај настаје од рибе. С обзиром на то да змај има својста митског претка, могуће је да је на просторима данашње Србије шаран некада био тотемска животиња.
Неке од поменутих народних представа су изузетно старе и вероватно се могу довести у везу са древним цивилизацијама присутним на данашњем српском етничком простору; као што је познато, риба је имала централно место у духовности културе Лепенског Вира. Наиме, владар атмосферских појава се од протоцивилизације старог Балкана (Лепенски Вир), па све до данас (змај), замишља као биће риболиког изгледа. Такође, у појединим народним представама управо риба држи земљу, што додатно потенцира њен значај као митског бића са суштинском улогом и космогонијским предзнаком.
Риба се користи и као обредно јело. Између осталог, припрема се за подушја и за празнике. Конзумирање рибе, као празничне хране, дозвољено је и у одређене дане поста. У овом контексту, њена сакрална симболика је првенствено везана за Христа, пошто је риба један од његових симбола. Грчка реч ΙΧΘΥΣ,ʽрибаʼ, уједно је и акроним од ΊησοῦςΧριστός, ΘεοῦΥἱός, Σωτήρ (Исус Христос Син Божји Спаситељ), што је довело до тога да се међу раним хришћанима риба користи као Христов симбол. Ипак, повезивање рибе са идејом божанског спасиоца постојало је и много пре хришћанства, тако да је поменути акроним вероватно настао ослањајући се на древније слојева веровања. Сем тога, рибља симболика се везује за Христа и на основу идеја о риби као исходишту живота и о риби као првобитном и исконском бићу, јер Христос је Логос који „бјеше у почетку“ и „све кроз њега постаде“ (Јован I, 2–3).
Литература: Бандић, Душан. 1991. Вода, Водени дух и Змај у Народна религија Срба у 100 појмова, Београд: Нолит; Беновска-Събкова, Милена. 1995. Змеят в българския фолклор, София: Академично издателство „Проф. Марин Дринов“; Blázquez, José María, Martínez-Pinna, Jоrge, Montero, Santiago. 1999. Historia de las religiones antiguas. Oriente, Grecia, Roma, Madrid: Cátedra; Булат, Петар, Чајкановић, Веселин. 2007. Митолошки речник, Београд: Српска књижевна задруга; Гура, А. В. 2001. Риба, у: Словенска митологија – енциклопедијски речник. (ред. Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић), Београд: ZEPTER BOOK WORLD; Б. Ј., И. Т. 2008. Народна веровања, у: Енциклопедија српског народа, Београд: Завод за уџбенике; Дробњаковић, Боривоје М. 1934. Риболов на Дрини. Београд: Посебна издања Етнографског музеја у Београду, св. 4; Ђорђевић М., Драгутин. 1958. Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави. СЕЗб 70, Београд; Зечевећ, Слободан. 1968–1969. „Риболов на крајинској деоници Дунава“, Гласник Етнографског музеја 31–32, 195–201; Зечевић, Слободан, Дрљача, Душан. „Риболов на ђердапској деоници Дунава“. Зборник радова Етнографског института 6, Београд, 1973, 111–128; Вук II = Караџић С., Вук. 1958 [1823]. Српске народне пјесме, књ. 2, Београд; Вук СНПЗ = Караџић С., Вук. 1897. Српске народне приповијетке и загонетке, Београд; Кулишић, Шпиро, Петровић Ж., Петар, Пантелић, Никола. 1998. Српски митолошки речник. Београд: Етнографски институт САНУ, Интерпринт; Kuper, Dž. K. 1986. Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, Beograd: Prosveta – Nolit; Mihajlović, V., Vuković, G. 1977. Srpskohrvatskaleksikaribarstva. Novi Sad:Institut za lingvistiku; Момировић, Петар. 1972. Риболов на Великој Морави. Нови Сад; Pešić, Radmila, Milošević-Đorđević, Nada. Narodna književnost. 1984. Beograd: Vuk Karadžić; Пешикан-Љуштановић, Љиљана. 2013. „Поморљива риба из граничне воде. Именовање и функција“. Aquatica. Посебна издања САНУ: Балканолошки институт – књ. 122 (ур. Мирјана Детелић и Лидија Делић), Београд: Балканолошки институт САНУ, 191–202; Пешикан-Љуштановић, Љиљана. 2002. „Змај и свадба у усменом песништву Јужних Словена“. Зборник Матице српске за славистику 62, 7–24; Проп, Владимир. 1992. Хисторијски коријени бајке. Сарајево: Свјетлост; Радан М., Миља. Митска бића код Карашеваца. 2001/2002. Етно-културолошки зборник VII, Сврљиг; Раденковић, Љубинко. СимболикасветаународнојмагијиЈужнихСловена. 1996. Ниш: Просвета, Београд; Балканолошки институт САНУ; Раденковић, Љубинко. 2013. „Водени дух – водењак. Словенске паралеле“. Aquatica, 161–172; Снарџија, Снежана. 2013. „Из дубина и вирова. Представе о подводном свету у српској усменој прози“. в.Aquatica, 65–84; Срејовић, Драгослав. 1969. Лепенски Вир – нова праисторијска култура у Поморављу. Београд: Српска књижевна задруга; Срејовић, Драгослав, Бабовић, Љубинка. 1983. Уметност Лепенског Вира. Југославија, Београд: Народни музеј; Тодоровић, Ивица. 1997. Риба у обичајима и веровањима становништва источне Србије. Етно-културолошки зборник III, Сврљиг; Тодоровић, Ивица. 2005. Ритуал ума – знечење и структура литијског опхода. Београд: Етнографски институт САНУ – посебна издања; Тодоровић, Ивица. 2008. Етнолошко-антрополошки поглед на Лепенски Вир. Етно-културолошки зборник XII, Сврљиг; Трубарац Матић, Ђорђина, Тодоровић, Ивица. 2014. „Риба у српској народној традицији у контексту древних представа и староцивилизацијских религијских пракси“. Етно-културолошки зборник 18, 43–58; Миленко Филиповић, Различита етнолошка грађа из Црне Горе и Санџака, СЕЗБ 80, 1967.
Ивица Тодоровић, Ђорђина Трубарац Матић
