ЗАВЕТИНА
Код Срба је раширено прослављање заветног дана / сеоске славе, који празнује цела заједница и који најчешће прати литијски опход. Ово се обично дешава између Васкрса и Духова, тј. петровданског поста, а обичај је познат као заветина, литије / литија, крсти, крстоноше (по ношењу крстова пољима и селом). Дотични ритуални комплекс је био у непосредној вези са спречавањем елементарних непогода, а пре свега суше и града, потенцијално карактеристичних за овај временски период. Увек је био повезан са одређеним црквеним празником, уз могућност допунских / додатних опхода у посебним околностима (интензивне суше, помори стоке итд.).
Ритуал прослављања заветине, односно – ритуал крстоношког литијског опхода, поседује специфичне карактеристике које га издвајају као јединствен обредни комплекс, од изузетног значаја са становишта српске народне религије. Обухватао је низ ритуалних радњи и спајао, у оквиру општег семантичког контекста са хришћанским предзнаком, елементе различитог порекла. Током опхода певале су се посебне крстоношке песме и обилазили најзначајнији сакрални објекти у атару.
Назив заветина је настао од речи завет и означава добровољну обавезу коју на себе преузима човек или заједница, најчешће у знак захвалности Богу или у циљу спречавања одређених невоља, несрећа, болести итд. (односно у ванредним околностима). Назив крстоноше (синоним литије је грчког порекла) настао је по томе што учесници поворке носе крстове, обилазећи записе / свето дрвеће или друге сакралне објекте, често и реке и гробља. Другим речима, овај назив односи се на обредну поворку која се кретала током сеоске славе / заветине, у пролећно-летњем периоду када је усевима неопходна влага, услед чега су обичаји и песме присутни у ритуалу делом посвећени призивању кише.
Када је реч о дијахронијској димензији заветине, тј. крстоношког литијског опхода, треба знати да се овде хришћански и нехришћански елементи повезују у оквиру јединственог митско-ритуалног система. Претхришћанска идејна / митска база литија може се, на основу сеоске ритуалне праксе, сагледати као слојевита, али ипак повезана и јединствена целина, коју етнолошко-антрополошка перспектива јасно уочава. С друге стране, хришћанска компонента је, исто тако, из теолошког угла идентификована као јединствена семантичка целина, у оквиру које сваки елемент има своје, прецизно утврђено место. С тим у вези, може се закључити да је заветина / ритуал крстоношког литијског опхода у суштинском смислу семантички двослојна, тј. да се заснива на две комплементарно-супротне целине, од којих и једна и друга поседују објашњење за већину ритуалних елемената и детаља.
Литија се у контексту хришћанства и хришћанске цркве помиње већ у давној прошлости. Примера ради, познато је да су у V веку у Константинопољу биле доста честе тзв. покајне литије, у којима се од Бога тражила заштита града од земљотреса и других несрећа и опасности. И ова литија је подразумевала повремено заустављање, једном или више пута, на претходно одређеним местима, ради молитвеног обраћања Богу. У православно-хришћанском црквеном контексту, можемо говорити о четири врсте литија: 1) литија ван храма; 2) литија на великом вечерњем, сједињеним са бденијем; 3) литија по окончању празничног и васкрсног јутрења; 4) литија за упокој после свакодневног вечерњег и јутрења. За све ове врсте литија заједничко је излажење из храма, а њихов циљ је да се молитва не изражава само речима, већ и покретом. Са православно-хришћанског, црквеног становишта основни циљ литије је удаљавање из храма због интензивирања молитвене пажње верујућег народа променом места молитве, као и – показивање наше недостојности да се молимо у храму; такође – у литији црква излази из своје примарне средине у спољашњи свет, у сврху остваривања своје молитвене мисије у свету. С друге стране, и у претхришћанском периоду су, код различитих народа, одржавани обреди слични крстоношком литијском опходу код Срба. Ове паралеле се могу пронаћи и у словенском свету и код старих Германа.
Треба нагласити да је обредни комплекс литија-крстоноша непосредно повезан са сеоском славом-заветином, као и да се мора разликовати од литијског богослужења које се обавља у црквеној припрати или изван храма, при крају вечерње службе или после јектенија, као и од других, формално сродних а суштински различитих опхода, организованих различитим поводима. У појединим областима (рецимо Лесковачка Морава) заветни дан се – увек у вези са неким изузетним догађајем, несрећом (паљевином, поплавом, помором, градом) или пророчким сном нпр. – разликује од литија / крстоноша.
Понегде постоји више заветина, односно празника сличног карактера, а негде се током исте заветине (зависно од године, тј. распореда) обилазе различити сакрални објекти, пре свега освештано дрвеће. Обично се друга заветина оснива поводом одређене несреће која је задесила село, а постојали су и случајеви породичних заветина. Примера ради, у Гушевцу (Сврљиг) главна заветина био је Ђурђевдан, а Русални петак се славио од 1925. године, када је и укопан крст на месту прославе, због тога што је током претходне три године тукао град и уништавао село. По казивањима, једна жена / врачара је мештанима рекла да укопају крст посвећем светој Петки – Русалници и да прослаљају овај празник, како би град престао да им уништава имања. У другом, пак, сврљишком селу, Жељеву, сеоска слава је био Ђурђевдан, али се десетак година пре Другог светског рата започело са слављењем Благог петка због тога што је тукао град; међутим, током све три године празновања град је и даље тукао, тако да су житељи Жељева престали да славе ову другу заветину.
Разматрани ритуал је био знатно сложенији него што на први поглед изгледа и у периоду своје опште распрострањености, широм српског етничког простора, укључивао је у себе читав низ обредних радњи и веровања, као и особене, врло сложене моделе литијских опхода. Посебно су развијене и комплексне биле заветине у источној Србији, а пре свега у источној сврљишкој културној зони. Наиме, у овој области забележени су изузетно сложени модели, при чему се често дешавало да крстоноше сваке године обилазе различите половине кругова које света стабла формирају око села, као и да се током једне године више пута спроведе опход. Примера ради, у Гулијану, селу источне сврљишке културне зоне, констатован је посебно занимљив и сложен модел литијског опхода, уз две, међусобно повезане, заветине, тј. датума прослављања – Велики и Мали Спасовдан. Наиме, у Гулијану су литије једне године обилазиле једну, а друге године другу половину круга који су света стабла („мира дрва“) образовала око села. Осим тога, што је посебно интересантно, сваке треће године – јер је „тако заветовано“ – литије су ишле и за време Великог (Големи Спасовдан) и за време Малог Спасовдана, при томе такође обилазећи различите половине наведеног круга. Другим речима, за Големи Спасовдан литије су ишле сваке године, док су на дан Малог Спасовдана (седам дана након Великог, такође у четвртак), ишле тек сваке треће године, иако је и Мали Спасовдан, као и Велики, сваке године слављен (али без литијског опхода). Уколико би се за Големи Спасовдан обишла лева половина круга, за Мали Спасовдан, следећег четвртка, обишла би се десна половина круга, тј. правац кретања литија увек је био другачији у односу на претходни опход. Веома сложени модели литијског опхода забележени су и у другим селима, пре свега у источној Србији. С друге стране, једноставни стандардни модел литијског опхода подразумева облике који се заснивају на једном литијском опходу током једне године, уз једну просторну целину, тј. увек исти правац и смер кретања литијске обредне поворке.
У склоп заветине / крстоношког литијског обреда улазили су различити обичаји, односно ритуалне радње. Као што је претходно показано, главни елемент заветине представљало је обилажење посвећеног дрвећа / записа (или синонимних сакралних објеката), које се налазило на границама (и у центру, где је обично полазна тачка) насеља. На дан литије урезивао би се крст на стаблу или би се обнављао стари крст, уз обавезно преливање записа вином, а литија је обилазила око дрвета. Сакрализација локација и објеката, у непосредној вези са моделима литијских опхода и одговарајућим ритуалом, представља динамичан процес, који је још жив у српској народној култури. Постоје различити разлози за освећење одређеног објекта, пре свега једног дрвета. Узрок може бити сан неког мештанина, скидање несреће са села (услед суше или других појава), покушај појединца (који своју идеју успе да наметне читавом селу) да се искупи због одређених грехова итд. Често ново посвећено дрво једноставно замењује старо, које је постојало на истој локацији. Исто тако, дрво се може сакрализовати и услед тога што се налази у близини неког другог сакралног објекта – заветног крста, црквишта и слично.
Такође, у неким крајевима се сматрало да је добро имати запис на свом земљишту, што је био разлог да понегде постоји и више од двадесет записа. Постојала је тежња да се сеоска заветина чува, ма какво било административно уређење заселака. Међутим, у појединим крајевима су се, ипак, због веће насељености и ширења сеоског атара, крстоноше једног села делиле, тако да су на исти дан ишли засебно и обилазили различите објекте.
У изузетно илустративном сврљишком крају, где је крстоношки литијски ритуал био посебно развијен, народ се обично окупљао испред цркве или неког другог сакралног објекта од суштинског значаја (великог / централног записа или крста), као зборног и главног места. Затим је свештеник обављао службу. Клало се жртвено јагње (овде се најчешће звало „молитва“), бирао се крстоноша; често се то радило жребом, јер је било више заинтересованих за поменуту функцију. Крстоноша је требало да буде снажан, неожењен младић. Био је ред да свака кућа има полазника у литијама, чиме се обезбеђивало учешће у молитви за своје имање. Сматрало се да је добро да литијска обредна поворка буде што већа, говорљива и праћена песмом и смехом, као и да различити узрасти буду заступљени у њој. Почетни / главни сакрални објекат се обавијао три пута и обредна поворка је започињала своје кретање. Литије је предводио крстоноша, заједно са свештеником, барјактаром и виђенијим људима, а учесници су носили крстове, барјаке и иконе. У оним селима која немају цркву крст и црквени барјаци су претходно доношени, док су се у селима која имају цркву барјаци износили на сам дан литије; уколико су барјаци доношени, обично су остављани код заветног крста посвећеног литијском празнику, где се организовало и ноћно дежурство, праћено малим весељем, чашћавањем и шалама; чување барјака и крста сматрало се за посебну част. Певале су се пригодне песме, а сви учесници поворке били су лепо и пристојно обучени. Крстоноше су обилазиле најзначајније сакралне објекте у атару, пре свега свето дрвеће (заступљени су термини миро дрво, запис, потпис, црквено дрво; најчешће су то били храстови, али и крушке, брестови, јасени, букве, кленови, јабуке, ораси). Гледало се да оваквих записа буде најмање четири, односно да све стране сеоског атара буду обухваћене литијским опходом. Сваки запис / сакрални објекат обилажен је по три пута, на десну страну. Испред сваког посевећеног објекта / дрвета свештеник је читао и кадио. Док је свештеник читао молитву, народ је, углавном на коленима и распоређен у кружном поретку, присуствовао овом чину. Растојања између два објекта преваљивала су се у правим линијама, независно од терена: газило се преко потока, ишло се кроз жито, њиву, шуму, ливаду итд, прелазило се преко сваке препреке на коју поворка наиђе. Веровало се да ће род бити бољи што се више жита погази (а момци су се трудили да направе што више штете); такође, сматрало се да је гажење воде добро средство против суше. Уобичајено је било и прскање приликом прелажења преко неког потока. Током доласка на главно одредишно месно, тј. на последњу тачку литијског опхода, жене су учеснике обредне поворке поливале водом и посипале житом, да би пала киша и добро родило жито. Обавезно се секао и колач, а домаћин славе / колачар (који се најчешће мењао сваке године) био је један од најважнијих учесника заветине. Свештеник је, са колачаром, три пута окретао и секао колач, уз присуство других учесника обреда који су држали један другога за раме, све до колачара. Након тога се бирао колачар за наредну годину и долазило је до дељења славског колача, при чему је нови колачар добијао четвртину. У неким местима су колачар и крстоноша били исто лице. После тога следио је заједнички ручак, а између осталог постављало се и заједничко јагње / молитва, које је у међувремену испечено. У склоп ритуала обавезно је улазила и прослава, најчешће у средишту села, након литијског опхода. Настајало је опште славље и весеље, уз музику, песму и коло. На ову прославу долазили су и бројни гости из суседних села, али и из удаљенијих места.
У појединим местима су различите породице, тј. родови, имале своје записе. Родовске заветине представљају светковине које најчешће подразумевају окупљање припадника једног рода (на тачно утврђени дан) око заједничког, родовског сакралног објекта, где се одржавала прослава. Заветине рода биле су посебно распрострањене у Заглавку, Тимоку и у северним селима источне сврљишке културне зоне.
У неким крајевима литију су сачињавали мушкарци, понекад на коњима. Често су старији људи и свештеник јахали на коњима, док је омладина ишла пешке, какав је случај, примера ради, био у Милаковићима, у околини Бродарева.
Постојао је општераспрострањени обичај да литија погази поља са усевима, као и да пређе преко болесника. Примера ради, у некадашњој Ријечкој нахији крстоношама се свако склањао на страну, скидао капу, крстио се, клањао и молио Богу, а народ је износио своје болеснике да крстоноше пређу преко њих, како би болесници оздравили. У Зети су чобани нагонили стада оваца, да крстоноше прођу кроз овце.
Заветину треба посматрати и у контексту повезаности са породичном, кућном славом, у оквиру шире схваћеног феномена слављења, за који се може рећи да је представљао централни обредни систем српске етничке заједнице. Суштинска основа сеоске и продичне славе је слична, а разлике се односе, превасходно, на релацију колективно – индивидуално. Наиме, циљ сеоске славе / заветине, чији главни део је био литијски опход, представља обезбеђење среће и напретка за колектив, док је породична, тј. кућна слава, усмерена на срећу и напредак куће, појединца са његовом породицом. Услед тога су, подразумева се, различити су и простори спровођења обредних радњи повезаних са ова два вида слављења; породична слава је повезана са кућом, а колективна сеоска слава / заветина са целокупним простором сеоског атара. Исто тако, и на временском плану сагледава се јасна комплементарна супротност породичне и сеоске славе. Док се сеоске славе одржавају у периоду близу летње дугодневнице, породичне славе су груписане око тачке зимске краткодневнице; за време зиме простор доступан сеоској заједници постаје скученији и ритуална дешавања су ограничена на ужи оквир, тј. на саме куће.
Ритуал крстоношког литијског опхода, у склопу сеоске славе, био је распрострањен широм српског етничког простора. Бројни етнолози су, више или мање исцрпно, описивали спровођење овог ритуалног комплекса у различитим областима, на пример у Бачкој, Срему и Банату, Сиринићкој Жупи, у старој Црној Гори, у зони српских брдских племена (нпр. у Кучима), у Ибарском Колашину, Босни, Херцеговини, у румунском Ђердапу, Неготинској Крајини, Врањској котлини, охридско-струшкој области, Малешеву итд. Овај обичај је и један од значајних српских етничких маркера, заједно са породичном славом. Из наведених разлога је и читав славски ритуални комплекс наменски преосмишљен, маргинализован и сузбијан у идентитетски угроженим и граничним областима српског етничког простора.
Разматрани ритуал је несумњиво био један од најзначајнијих и најсложенијих српских ритуала пре његовог укидања, након Другог светског рата, од стране нове комунистичке власти. Другим речима, крстоношки литијски опход је радикално сажет у складу с прописом о забрани верских скупова и манифестација ван простора који припада верским организацијама. Тада је, уместо обилажења сакралних објеката, најчешће записа, у сеоском атару, било дозвољено само обилажење цркве. Пре тога, овај ритуал је ефикасно обједињавао заједницу, од најмлађих до најстаријих чланова, сваке године изнова потврђујући њено духовно јединство. Некада је био општераспрострањен на српском етничком простору, а данас је (почев од 90-их година двадесетог века) обновљен само делимично. Наиме, ритуал је обновљен само у појединим местима која су сачувача виталност, за разлику од бројних села која су се свела на старачка домаћинства. Међутим, у савременом друштвеном контексту обред крстоношког литијског опхода изводи се у измењеним околностима, тако да га треба посматрати као феномен донекле различит у односу на период пре његове забране, односно пре Другог светског рата.
Крстоношки литијски ритуал поседује већи број функција, сасвим у складу с његовом сложеношћу. На манифестном нивоу, једна од функција наведеног обреда јесте обезбеђивање повољних атмосферских услова и родне године путем одговарајућих ритуалних поступака. На латентном нивоу, једна од основних функција била је ефикасно обједињавање целокупне сеоске заједнице, тј. симболично наглашавање њеног јединства. Овај ритуал је на најуочљивији начин мобилисао целокупну заједницу, која је током литијског празника посећивала и ресакрализовала сва важнија култна места сеоског простора. На овај дан је организована и општа прослава таквих размера какве није достизао ни један други сеоски празник. Уосталом, и низ мањих обредних поступака, који су пратили литијски ритуал и улазили у његов састав (на пример, клање заједничког жртвеног јагњета и слично), такође су наглашавали заједништво и солидарност. Осим наведених функција овог обреда, такође треба апострофирати и његову аграрну, заштитну, сакралну и социјалну функцију. Затим, једна од функција литија била је и утврђивање, тј. потврђивање, граница сеоског атара.
Новија истраживања крстоношког литијског обреда недвосмислено су показала да он спада међу најсложеније народне обредне системе и да садржи многе аспекте који претходно нису били познати. Између осталог, у оквиру овог ритуала су сасвим јасно констатовани особени структурни обрасци, који се тичу начина спровођења литијског опхода.
На основу доступних чињеница можемо закључити да се хришћански и претхришћански контекст прожимају на специфичан начин, формирајући заветину, тј. крстоношко-литијски ритуал као један од најзначајнијих обредних система српске народне религије, односно као живи мит који је омогућавао остваривање неких од основних духовних потреба на нивоу колектива. У православно-хришћанској интерпретацији, путем литија се спроводио непосредни контакт како Цркве са народом и природом (односно „излазак Цркве изван храма“, „освећење природе“), тако и контакт човека са Богом. Овај обред је, према томе, заснован на тежњи да ресакрализује како појединца, тако и заједницу / народ и природу. Поврх свега, литијска сеоска слава / заветина представљала је и специфично народно обележје, у периоду када је егзистирала као жив и свеприсутан обред, односно важан симбол етничког и верског идентитета.
Литература: О. В. Белова, Завет, у: Словенска митологија – енциклопедијски речник, редактори – Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић, ZEPTER BOOK WORLD, Београд, 2001; Оливера Васић, Зaвећина-заветина у селима Заглавка и Тимока, Етно-културолошки зборник IV, Сврљиг, 1998; Боривоје Дробњаковић, Етнологија народа Југославије I, Научна књига, Београд, 1960; Б. Ј., Ј. Миј., И. Т., слава, у: Енциклопедија српског народа, Завод за уџбенике, Београд, 2008; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Етнографски институт САНУ, Интерпринт, Београд, 1998; Хуан Матеос, Развој византијске литургије – први део, у: Искон 5, б. г; Сретен Петровић, Митологија, магија и обичаји, Српска митологија, књ. V, Просвета, Ниш, 2000; А. А. Плотникова, Крстоноше, у: Словенска митологија – енциклопедијски речник, редактори – Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић, ZEPTER BOOK WORLD, Београд, 2001; Радмила Радић, Вером против вере – држава и верске заједнице у Србији 1945-1953, Инис, Београд, 1995; Биљана Савић-Симоновић, Литије – заборављени обичај у сврљишком крају, Етно-културолошки зборник II, Сврљиг, 1996; Михаил Скабаланович, Тумачење типика књ. 1, Српски сион – посебна издања, Сремски Карловци, 1995; Љиљана Стошић, Мали речник црквених појмова, Група издавача, Београд 2001; Ивица Тодоровић, Ритуал ума – значење и структура литијског опхода, Етнографски институт САНУ – посебна издања, Београд, 2005; Ивица Тодоровић, Хришћанска и претхришћанска димензија ритуала литијског опхода, Гласник Етнографског института САНУ LIV, Београд, 2006; Ивица Тодоровић, Резултати истраживања обреда литија – допунски осврт, Зборник Етнографског института САНУ 23, Београд, 2007; И. Т., крстоноше / литије, у: Енциклопедија српског народа, Завод за уџбенике, Београд, 2008.
Ивица Тодоровић
