ЗМАЈ
Речи змај и змија су истог порекла и у непосредној су вези са земљом преко првобитног значења ’земаљски’, ’онај који пузи по земљи’. Веровања у змајеве су присутна код многих народа и општесловенског су карактера, али треба нагласити да су посебно карактеристична за Србе, код којих је веровање у змајеве било распрострањено толико да В. Чајкановић констатује да су змајеви „српска специјалност“. И поред аналогија са другим културама, представе о змају код Срба су особене и изузетно развијене, а доводе се у везу са веровањима о митском претку, заштитнику појединих родова и целокупног народа.
Ова бића су у различитим крајевима и околностима другачије замишљана, а разликују се и представе о змају у народним веровањима и у бајкама. Уобичајена је подела на змајеве-људе, змајеве-змије и змајеве сличне метеоритима, али се њихове особине често преклапају. Осим змајева са змијским и људским обележјима, честе су и представе о змају као ватреној птици дугог репа. И у оквиру исте области може се наићи на различите представе о изгледу змаја. Веровало се и да различите животиње могу бити змајевите (петао, во, коњ, ован итд.).
У неким народним представама змајеви су у непосредној вези са рибама. Примера ради, веровало се да змај настаје од шарана када напуни одређени број година (најчешће четрдесет). Тада добија крила, излеће из реке, налази ново пребивалиште (шума, планина, пећина) и трансформише се у биће велике снаге са посебним моћима. Са змаја се одваја рибља крљушт у облику искри док лети. Веома је распрострањена и варијанта о смуку који се, уколико је пресечен на пола побегао у рупу, претвара у змаја.
Змај може утицати на атмосферске прилике, па је тако забележено и веровање да змај који је настао од шарана изазива кишну, а онај који је настао од смука, сушну годину. У народној традицији су најчешће представе о добром змају, који може бити штетан уколико дуже борави у једном месту, јер долази до суше. У неким областима тада се спроводио обред истеривања змаја.
Змај може живети у шупљем дрвету, односно, у табуисаном / посвећеном стаблу, а често је у близини воде или у самој води. У српским народним бајкама змај често живи у оностраном царству, у далеким дворцима и градовима. У појединим народним представама чува благо.
Посебно су специфичне представе о змају људског изгледа (раширене у источној Србији), аналогне онима о здухачима (у западнијим српским крајевима), који такође бране своју област од непогоде. Постојала су веровања да свако село има свог змаја, или чак змајеве који бораве на границама атара (у шупљем дрвету, пећини, крај неког извора итд.). Они штите сеоски атар од временских непогода и обезбеђују берићет. Змај је, на тај начин, представљао господара атмосферских појава. Могуће је успоставити паралеле између српских народних митолошких представа о риболиком господару атмосферских појава (тј. о змају који настаје од рибе) и реконструисаних митско-религијских представа протоцивилизације Лепенског Вира.
Змајеви се замишљају као противници аждаја и ала, али се често њихове особине преплићу и мешају (посебно у народним приповеткама). Углавном су представљени као градобранитељи (аналогно орлу, змији, петлу), који штите људе и њихову имовину, борећи се против непријатељских бића (ала и сл.). Змајеве-људе рађа жена, али (у највећем броју случајева) она мора да до одређеног периода крије да дете има крила, тј. да је змајевито. У супротном, дете ће умрети или одлетети. Различите варијанте веровања разликују се у детаљима (мајка негује змаја четрдесет дана, а после тога он одлети; долази једном за пола године; има крилца под мишком за која га нико не сме питати јер би змај одмах умро и отишао на небо код Бога). Према другим веровањима, змаја мајка носи три године, а исто толико га и доји. Змајевит човек пада у дубок сан пре сукоба са непријатељским бићима / противницима, његова душа одлеће у борбу, док тело остаје на земљи. За то време нико не сме да дира његово тело, јер ће змајевит човек умрети пошто његова душа неће моћи да нађе пут натраг.
Змајеви су обично замишљани као бића мушког пола, али се наилази и на представе о њиховим женским панданима. Они су велики љубавници, усмерени на лепе и младе жене. Честе су представе о змајевима који женама долазе кроз димњак. Посећују своје љубавнице, које ускоро постају бледе и исцрпљене, почињу да копне. Бројна предања о змају љубавнику углавном се завршавају трагично по жену. Веровало се и да се змај толико заокупи љубавном везом да заборави на дужности, тј. на обезбеђивање повољних атмосферских услова. Велике суше приписивале су се заборавности змаја. У том случају приступало се његовом истеривању, па су тако у источној Србији голи мушкарци дугачким штаповима ћутећи терали змаја из села. Постојале су и представе о похотљивим змајевима који отимају жене.
Од посебног значаја је и „национална“ компонента змаја у српским народним представама. Тако су у народној епици змајеви често српски покровитељи, непријатељски настројени према Турцима. Из веза змајева и жена рађала су се деца са натприродним својствима, са изузетном снагом и мудрошћу. За многе ликове српске народне епике тврди се да су змајеви и/или да су настали из везе обичних жена или вила са змајевима (Марко Краљевић, Змај Огњени Вук, Милош Обилић, Бановић Страхиња, Љутица Богдан, Стефан Лазаревић, Реља Крилатица итд.). И код других словенских народа помињу се змајевити јунаци, нпр. Волх Всеславјевич код Руса. У народним приповеткама и епским песмама змајеви могу имати и лична имена, нпр. Баш-Челик у истоименој српској бајци, или Војвода Балачко у епској песми Женидба Душанова. У сврљишкој области, примера ради, посебно су раширена синонимна предања о змају Видену и змају Стојану. Често су змајеви повезани са одређеним областима, на пример Змај од Јастрепца или Змај од Ноћаја.
У српској народној епици змај је присутан и у иницијацијском контексту. Женидба са препрекама представља један од омиљених сижеа српске епике, а средишњи мотив је сукоб младожење или његовог помоћника са (углавном троглавим) змајем, односно аналогним натприродним бићем. Змајевити противници јунака су Војвода Балачко, Арапин и други митски ентитети. Слични мотиви распрострањени су и шире, у словенском и индоевропском контексту. Блиске су аналогије са руским епским песмама, посебно варијантама у којима је реч о првом подвигу младог јунака, или онима у којима се сукоб ставља у сватовски оквир.
Змај је, по свему судећи, имао важну улогу и у календарским представама. Према неким веровањима, змајеви се појављују (или се могу видети) само у одређеном периоду, односно, у летњој половини године. У Паштровићима се веровало да змај пролеће сваке четврте године, с истока на запад. У Барањи се причало да се змајеви само једном годишње претварају у мушкарце и ноће са женама. У пловдивском крају сачувало се сећање на два змаја, црног и белог, који се у марту боре. Побеђује бели јер му помаже сунце. Повезаност са огњем је постојана црта, што змају даје и извесни соларни предзнак. Према веровањима са Косова, ако га сунце огреје, змај одмах одлети у небеса, а ако га не огреје, остаје код куће са родитељима. Змај ће да оде у свет чим га сунце огреје, уколико његова мајка (или отац) не изађе на баџу и три пута викне: Ко ја што сам родила, нико није! (Сува Река). Причало се да су свитке прштале док је змај летео, тј. да је личео на сунце (Плакаоница).
Литература: Душан Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Београд: Нолит, 2004; Петар Булат, Веселин Чајкановић, Митолошки речник, Београд: СКЗ, 2007; Татомир Вукановић, Енциклопедија народног живота, обичаја и веровања у Срба на Косову и Метохији, Београд: Војноиздавачки завод − VERZALpress, 2001; Енциклопедија српског народа, Београд: Завод за уџбенике, 2008; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Александар Лома, Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике, Београд: Балканолошки институт САНУ, 2002; Сретен Петровић, Систем српске митологије. Српска митологија 1, Ниш: Просвета, 2000; Radmila Pešić, Nada Milošević-Đorđević, Narodna književnost, Beograd: Vuk Karadžić, 1984; Словенска митологија – енциклопедијски речник, Београд: Zepter Book World, 2001; Драгослав Срејовић, Лепенски Вир – нова праисторијска култура у Поморављу, Београд: СКЗ, 1969; Драгослав Срејовић, Љубинка Бабовић, Уметност Лепенског Вира, Београд: Народни музеј, 1983; Ивица Тодоровић, Ритуал ума. Значење и структура литијског опхода, Београд: Етнографски институт САНУ, 2005.
Ивица Тодоровић
