ЗАПИС (Б)
Запис је предмет на култном месту, дрво или камен, на коме је записан (изрезан или исклесан) крст који је заменио идола, представника божанства. Познат је још и као потпис, миро, богомоље. Готово свако насеље имало је свој главни запис, најчешће у центру насеља, а некада je осим главног записа одабирано и неколико других, који би окруживали село са свих страна. За запис је биран камен, крупно дрво (храст, цер, брест, буква, јасен, леска, крушка, дивља крушка и др.). Веровало се да је запис станиште божанства поља и шума, које штити село од болести и грома.
Познато је да је поштовање дрвета један од најважнијих претхришћанских култова код Срба, који је је био доминантан и код осталих евопских народа. Култ поштовања дрвета код Срба задржао се, међутим, и након примања хришћанства. Ово се донекле може објаснити попустљивошћу цркве према неким паганским обичајима који су били блиски народу, али преко којих је било могуће преносити хришћанску поруку. Са друге стране, пошто није било једноставно подизати цркве на сваком месту, свето дрво је често добијало и улогу храма. Окупљање поред дрвета тумачило се и сећањем на времена када је Христ са апостолима, после забране окупљања по кућама, био приморан да се крије по шумама. Посебно значење записи су имали управо у местима у којима није било цркава. Kрст је био изрезан на стаблу (односно, исклесан у камену) на западној страни, па су верници који су окренути њему истовремено окренути ка истоку, као према олтарском простору у цркви. У таквим местима под записом су венчавали младенце, крштавали децу, итд. Чињеница да је и црква прихватила записе утицала је на појаву великог броја оваквих светилишта. Ово потврђују и сведочанства хроничара Доментијана, који пише како је Свети Сава, у жељи да рашири хришћанство међу Србима, подизао цркве, а тамо где то није могао, налагао да се крстови граде или урезују у кори дрвећа. Готово да нема српског села у коме није постојало једно дрво-светилиште, запис. Дрво-запис које се налазило у центру села било је главно култно место, али се изван села често налазило и друго дрвеће за које се веровало да има моћ записа.
Запис je сматран за месну светињу. Освештавали би га је једног од календарских празника, који je обележаван као заветиш, односно обетина, тј. као сеоска слава, првенствено у циљу заштите села и усева од непогода, a и ради летине, добробити стоке, итд. Заветине су углавном слављене у току пролећа и лета.
Прослава и освећење почињали су окупљањем код главног записа, где је свештеник заједно са сељанима читао молитву. Том приликом се најпре поново урезивао крст на месту где је од давнина стајао, затим се три пута обилазило око крста који се потом поливао вином. Када се обави даривање записа цвећем и плодовима, креће литија око села, а затим се исти ритуал понавља и код другог дрвећа које је проглашено светим. У току литија, током молитава за заштиту села од болести и несреће, људи су се молили да падне киша или да се заустави град и друге непогоде које су у том тренутку погађале село. Након литија сељани су се враћали у село, где се славље настављало гозбом и весељем. Често су се поред записа налазили тзв. Трпезари, направљени од неког већег камена или дрвета, где су се остављали дарови.
Поред записа често je постављан крст, камени или дрвени. Записи су табуисани, а читаво место ограђивано. Читав ограђени простор доживљаван је као локална светиња (у Шумадији се тај простор зове порта). Било је строго забрањено сећи дрво, ломити или сакупљати гране, кидати плодове, пети се на запис. Забране су везане и за спавање и вршење нужде, а остарело дрво је остављано нетакнутим. Плод записа се негде могао брати, али само у ретким ситуацијама, за болеснике да би оздравили. Запис је био и место на коме се могло сакрити за време непогоде (сматрано je да гром не удара у освештано дрво). На запису су болесници остављали ноћу одећу, верујући да ће им то донети излечење. Мушкарци су скидали капе када би поред записа пролазили, а жене су се клањале.
Поједина предања говоре о несрећама које су се догађале људима (често иновернима) који би прекршили забране и покушавали да посеку, запале или продају стари запис или запис који je постао непотребан због промене места боравка.
Запис је, поред значајне религијске, имао и важну друштвену улогу. Поред записа су се одржавали зборови на којима су доношене важне одлуке. Ту су некада обављана и суђења, јер се веровало да на светом месту човек не сме да лаже. Постоји веровање да је и Други српски устанак 1815. године подигнут поред храста записа, који познат под именом Таковски грм.
После Другог светског рата прослављање сеоске славе поред записа у неким селима је било забрањено па се цео ритуал преместио у црквено двориште, порту. Међутим, веровање да ће свако ко оскрнави запис бити кажњен и да га чека велико зло још увек је веома присутно у Србији. Истраживања етнолога на терену показала су да становници појединих села и данас знају које је дрво запис и придржавају се правила да се оно не сме скрнавити. Колико је присутно поштовање светог дрвета показују и истраживања у источној Србији, где се поред записа не дира чак ни отпала кора са дрвета. У једном селу код Зајечара забележен је случај да дрво које се срушило и пало на пут није померано јер је запис. Сељани из тог места су чак изградили нови пут да свето дрво не би померали.
Литература: Оливера Милановић, Обичаји код Срба (www.koreni.net, посећено 12. 12. 2011.); Словенска митологија – енциклопедијски речник, Београд: Zepter Book World, 2001; Веселин Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, Београд: СКЗ, 1994.
Милеса Стефановић-Бановић
