ЗДРАВЉЕ
Здравље се може посматрати као универзално добро, што је најпре уочљиво на основу политика јавног здравља којима се настојало на његовом очувању, а које су се спроводиле у различитим временским периодима и у различитим друштвима. С друге стране, ове политике су имале значајан утицај на дефинисање самог појма здравља, односно, одлучивале су шта и ко се може прогласити (не)здравим. Карантини су, на пример, представљали једну од најстаријих мера јавног здравља, с обзиром на то да су епидемије током протеклих векова биле главни узрок смртности становништва. Ова стратегија се заснивала на контагиозном схватању болести, из којег се развио модел заштите по коме су се идентификовале стигматизоване групе, као „опасни други”, односно као исходишта заразе. Такав је случај био са прогоном Јевреја као главних осумњичених за ширење куге у Европи XIV века.
Здравље је, такође, логичност којој се тежи и ван државних институционалних оквира. У српској народној култури се добро здравље посебно ценило, што је добило свој израз у начинима поздрављања, пословицама, здравицама, благословима, личним именима, избору при просидби итд. Услед тога, постојао је разрађен систем обезбеђивања здравља и то превентивом и лечењем. У оба случаја су уз емпиријске методе, попут коришћења биљних мелема, одређених хируршких или епидемиолошких знања, магијски предмети и радње имали значајну улогу. То говори о посебној представи о здрављу у народној култури као пожељном психо-физичком стању организма, које је потенцијално угрожено најразличитијим спољним, нарочито натприродним, факторима, а које треба одржати, сачувати и повратити у случају губитка.
За веома успешну заштиту здравља сматране су амајлије. Тако се деци стављала око врата сребрна пара на црвеном концу како би се заштитила од болести. Магијске праксе којима се чувало здравље биле су оборавање као заштита од епидемија, опасивање здравих да би задржали здравље и провлачење. Новорођенчад се провлачила кроз вучији зев да би била здрава. Такође је позната прича о провлачењу кнеза Милоша, његове породице и свих војника кроз чумину кошуљу како би се заштитили од куге. Овај вид здравствене заштите је примењен упоредо са увођењем карантина, што сведочи о комбинацији емпиријских и магијских метода у превентивној пракси. Једна од свакако ефикасних и познатих емпиријских, епидемиолошких, превентивних мера заступљених у традиционалној медицини било је тзв. калемљење великих богиња, као претеча вакцинације. У неким крајевима се од садржаја пустула великих богиња справљао прах, који су потом удисали здрави путем причијег пера. У исту сврху се користио сребрни новчић, којим се инфицирани садржај из пустула са тела болесника наносио на скарификовану руку здравих. Оболели су заузврат добијали новац, што је у народу постало познато као куповина вариоле.
Ипак, може се рећи да су магијски поступци са циљем очувања здравља били многобројнији и разноврснији, те да су се упражњавали у најразличитијим приликама. Тако су многи божићни обичаји имали функцију заштите здравља људи и животиња. Значајно место у магијској превентивној заштити здравља су имали и посебни дани у години, а нарочито верски празници. На Бабин дан мајке са децом су носиле дарове бабицама које су их породиле, док су бабице поклањале детету повесмо конопље да би било здраво. Поступак шибања деце дреновим прутем по ушима на Божић такође се усталио као магијска превентива. На Благовести се стока протеривала између две ватре како би се заштитила од епидемија преко године. Веровало се да се уочи Богојављања треба окупати у реци не би ли се обезбедило добро здравље током целе године. Још један пример комбинованих емпиријских и магијских превентивних метода јесте веровање да су на посебне дане у години биљке стицале лековита својства и натприродну моћ, као што је Биљани петак, празник пре Ђурђевдана. Тада убране биљке су се давале животињама на Ђурђевдан и Спасовдан, а неке су се сушиле и чувале као лек. Врачи (Св. Кузман и Дамjан) су се празновали због здравља. У превентивне сврхе су се користиле и бајалице да би се здрав сачувао од урока, демона и ветрова који доносе болести.
Здравствено просвећивање у Србији започиње са просветитељима у XVIII веку, али је настављено и у XIX и XX веку. Оно је уско повезано са настојањима на развоју новог друштвеног уређења и идејама о културном прогресу па је, самим тим, подразумевало инсистирање на напуштању магијског приступа здрављу и промовисање науке. Од XVIII века почиње да се заговара тзв. правилан однос према здрављу, који се успостављао путем одговарајућег васпитања. Тада је формирана нова представа о здрављу и његовом очувању, која се заснивала на схватањима о поштовању човекове природе и здравом животу у складу са природом. Тако настаје идеја о правилном телесном развоју, умерености у задовољствима и уредном животу као предусловима доброг здравља.
Савремена схватања о здравим навикама, бризи о деци и здравој породици се могу посматрати као наследници идеја о здрављу које су просветитељи конструисали. Дело једног од првих здравствених просветитеља, Васе Пелагића, „Књига за народ или стварни домаћи учитељ: руковођа за здраве и болесне, за старе и младе, родитеље и учитеље, сељаке и варошане: по разним научним и опитним, домаћим и страним изворимаˮ, доживело је многобројна издања, и данас је познато као „Пелагићев народни учитељˮ који поседују многа домаћинства.
У Европи XVIII века, просветитељске идеје су утицале на формирање покрета јавног здравља, односно социјалне медицине, у коме су хигијена и едукација фигурирале као базични концепти. Политика социјалне медицине је подразумевала значајнији уплив државе у сферу здравља, односно регулацију и надзирање популације. Добро здравље је тада концептуализовано као природно право грађана, али и као дужност државе, те је тиме постало легитимна област контроле и интервенције. Просветитељска медицина је здравље посматрала као позитивно начело које се може задобити, задржати и повратити уз помоћ одговарајућег животног стила, јавне и личне хигијене, и медицине. У складу са економским захтевима тада настајућег капиталистичког система, здравље популације је постало изузетно важно. То је условило и развој техника надзирања популације у којима су примарну улогу имале праксе документовања, снимања и статистичке обраде података о појединачним телима. Гомилање оваквих података је постепено градило нормативне стандарде у односу на које су појединци могли да се процењују и мере, чиме су конструисана (не)здрава тела, а што се убрзо прелило у идеолошку сферу.
Наиме, током развоја модерних друштава XVIII века, дошло је до процеса нормализације путем којег су одређене идеје, обрасци и принципи попримали обележје нормалног, природног и очекиваног, а под кринком очувања доброг здравља. Реч је о конструисању и наметању идеализованих норми владања у циљу друштвене регулације понашања и утицаја на сваког појединца. У складу са тим је у овом периоду појам здравља попримио нова значења, па се здравим назива и све што се сматра правилним, нормалним, природним, позитивним, што се такође одржало у савременом добу. На тај начин се у друштвеним схватањима под здравим подразумева и све оно што је друштвено прихватљиво и пожељно, па употреба овог појма има и значајну улогу при различитим друштвеним евалуацијама, процесима идентификације и сл.
Од XIX века се јавља тзв. модерни покрет јавног здравља као одговор на проблеме настале убрзаном индустријализацијом и урбанизацијом. У овом периоду је доминирала мијазматична и контагиозна теорија болести, па се здравствена политика усмерила на регулацију животне средине, односно нечистоће и непријатних мириса као последица повећања градске популације. Ни овом приликом није изостала вредносна и идеолошка димензија, па су се за нарушавање здравља углавном кривили сиромашни слојеви који су живели у нехигијенским сламовима, док им је из истог разлога приписивана морална изопаченост. Тиме се појам хигијене са физичке чистоће пренео на бригу о моралу, понашању и образовању, што је све оправдавано интересом здравља популације.
Откриће микроба је условило другачије посматрање проблема јавног здравља које се развија крајем XIX века. Тада је пажња са чистоће шире животне средине померена ка индивидуалној чистоћи тела и дома. У овом периоду је нарочита нада полагана у здравствену едукацију, јер се незнање сматрало главном претњом здрављу. Ова едукација се проширила и претендовала да, под плаштом стручности, регулише многе сфере друштвеног живота, као што су сексуалност, репродукција, породица, детињство итд. Другим речима, политике јавног здравља прве половине XX века су се окренуле пропагирању одговарајућих модела понашања као пожељних, за разлику од претходних здравствених политика чији је приступ био наметање.
У другој половини XX века политике јавног здравља се поново мењају ‒ овога пута од здравствене едукације ка промоцији здравља. Овај нови тренд подразумевао је отклон од индивидуалистичког и моралистичког приступа, и интересовање за факторе околине и животног стандарда у погледу здравља. Политике промоције здравља су се усмериле ка превентиви (боље спречити него лечити), коришћењу масовних медија у пропагирању понашања које поспешује добро здравље, као и ка раду са заједницама у сврху развијања средине која би омогућавала побољшање здравственог стања. Још једна битна карактеристика овог приступа јесте подстицање појединаца да сами преузму одговорност за своје здравствено стање. То значи да ова политика није усмерена искључиво ка болеснима, већ да се обраћа свим припадницима друштва који су такорећи дужни да воде бригу о свом здрављу и о томе да остану здрави. Појединац је, дакле, сматран директно одговорним за своје здравље, које треба да обезбеди самоконтролом, самодисциплином, менталном снагом и сталним опрезом. У позадини оваквог схватања налази се облик морализма по коме су појединци сами криви уколико изгубе здравље јер су се понели неодговорно и изгубили контролу над собом и својим телом. Честе жртве оваквог дискурса су заражени ХИВ вирусом, сиромашни слојеви итд. Тиме се из вида здравствених политика губе структурни фактори који утичу на здравствено стање популације, а над којима појединци немају контролу.
Политике јавног здравља не представљају линеарни прогрес од застарелих до модерних идеја, већ су нове политике често у себи садржавале дискурсе и праксе својих претходника. Њихова заједничка карактеристика је та да често у себи носе морализаторска и дискриминативна значења прерушена у утилитарну логику. Здравље је, дакле, одувек имало своју симболичку и идеолошку димензију, те се не може свести искључиво на психофизичку раван.
Литература: Српски митолошки речник, Етнографски инстутут САНУ, Београд, 1998; Сребрица Кнежевић, Здравље и болест – обрасци традицијске културе, За здравље: из историје народне медицине и здравствене културе, Зајечар, 1999; Srebrica Knežević, Velike boginje (variola vera). Rezultanta odnosa narodnog običajnog života i njegove zdravstvene kulture, Acta historica medicinae, pharmacie, veterinae, 1989., Vol.29, No. 2. Надежда Николић, Еколошко просвећивање и идеја о здрављу код српских просветитеља, За здравље: из историје народне медицине и здравствене културе, Зајечар, 1999; Петар Пауновић, Речи о здрављу и у вези са здрављем, За здравље: из историје народне медицине и здравствене културе, Зајечар, 1999. Мирјана Павловић, Медицина у Београду – између традиције и савремености, Гласник Етнографског института САНУ XLIV; Deborah Lupton, The Imperative of Health: Public Health and the Regulated Body, SAGE Publications Ltd 1995
Весна Трифуновић
