ЗВОНО
.jpg)
Звоно је предмет левкастог облика, најчешће сачињен од легура метала. Састављено је из два дела, oклопа и батића. Служи за добијање звука који се производи ударањем батића о метални, најчешће бакарни оклоп, који затим вибрира и тако, ширећи звучне таласе, резонира и производи звукове са одређеном висином тона. Звоно има различите функције, најчешће обавештајну, магијску (везану за различите народне обреде и обичаје), религиозну (позивање верника на молитву), уметничку (ударачки и идиофони музички инструмент) и др. Функције и намене звона су се кроз историју шириле, али старе функције (нпр. сигнална) никада нису у потпуности нестајале, само је њихов интензитет слабио у корист новијих.
У српским народним говорима, али и у црквеним књигама, срећу се различити назици за звоно. Најчешћи су било, клепало (врста дрвеног звона) и звоно (због звонкости). У старим српским књигама коришћен је и руски назив колоколо.
Од IV века, када су хришћани добили право да јавно обављају богослужење, почели су да се јављају и нови облици јавног позивања на молитву. Најзначајнији такав облик било је позивање клепалом које је, највероватније, претеча звона. Клепало се састоји од дрвене плоче о коју се удара дрвеним батом, чекићем. У православној цркви се и данас употребљава клепало у Страсној седмици и уздржавањем од звоњења симболише пост.
За разлику од других земаља, у Србији данас не постоје звона која су изливена пре XV века. Зна се за само једно, нађено на Скадру, које има у натпису 1306. годину, а остала припадају периоду после Косовске битке. Најстарије звоно са натписом на српском језику потиче из 1429. године, из данас бугарског града Ћустендила. Звоњава је после Косовске битке значила веру и тежњу за слободом. Знајући за то, Турци су уништавали звона током пет векова. Разлог овоме је и веровање муслимана да звоњава ремети мир муслиманских душа. Сваки јаничар је био обавезан да из похода донесе по комад звона, а од сакупљених комада лило се оружје. Српски народ је чувао звона тако што их је склањао у куће или закопавао. После вишевековног мука први пут су се звона огласила када је почео Први српски устанак. Постављање звона на црквама учестало је после усвајања хатишерифа о неометаном обављању богослужења. Након великог препорода цркава уследио је Први светски рат, у коме је Аустрија узела сва српска звона. Постојале су три наредбе у којима се гарантовало да се звона од историјске важности неће дирати, али је у трећој наредби, пред сам крај рата, речено да се сва звона у поседу цркава и манастира морају одузети.
Једна од најзаступљенијих области у којима се користи звоно је религија. Звоно има највећу улогу у хришћанској цркви и оно у њој поседује и обавештајну и духовну функцију, која је, можда, и значајнија. Сматра се да звоно потиче још из периода пре Христа. У Старом завету помињу се мала, златна звона, на одорама свештеника, која су служила „да се чује глас, кад улази у светињу пред Господа”. Данас у хришћанској цркви звона најављују богослужење, али и објављују победу Цркве. После раскола између Католичке и Православне цркве ова друга је задржала стари тип звона, а Католичка је развила нови. Католичка звона имају већу ширину од висине, чиме се избегава педални тон, који се код православног звона јавља као основни звук. У православним црквама има три или више звона. Мало звоно звони сваког дана на вечерње, јутрење и на часове, по једанпут. Недељом и празником, обично из три пута у размаку од четврт часа, звони велико звоно, а за време литургије звоне сва звона. Од Великог четвртка па до Ускрса звона обавезно „ћуте”. То је време када се „везују звона” у знак жалости за распетим Христом, а уместо њих се тих дана могу чути само клепала.
У народној религији, тј. у обредима и обичајима, звоно има значајну улогу. Најраспрострањенија је обредна улога звона код Руса и Пољака, али и Срби поседују значајан број обичаја у чијим обредним сегментима главно место заузима звоно. У народним обредима звоно и његов звук, звоњава, имају различите улоге. То може бити терање злих духова и демона. О Јеремијиндану се носе звонца којима се терају змије, док о свадби чауш тера зле духове од младенаца, а окићен је, између осталог, звонцима и прапорцима. Друга је улога у излечењу или спречавању болести. У неким крајевима Србије постоји и обичај да се малој деци даје да пију из звона како би на време проговорила. Звоно може имати и свечану и жалну улогу. Свечана улога доминира у прослављању Врбице и Цветих, када се слави долазак пролећа и звони се малим ручним звонцима, или се она стављају око врата деци, а жална улога присутна је у обичајима везаним за култ мртвих (у жалости за домаћином скида се чактар са стоке, а звоно са цркве се оглашава „тужно”).
У Србији, пре свега у сточарским крајевима, распрострањен је и велики број назива за звоно, условљених улогом коју имају, па се чак и животиње које их носе именују по њима. Звонара је она крава која носи звоно око врата и тако предводи стадо. Мало звоно, звонце или клепетуша, може се окачити и ситнијој стоци (свињама, на пример), да се не би изгубила када иде у пашу, као што се и меденче или меденичка каче на јагњад или телад. Среће се и назив меденица (звоно за овце и козе), а меденичара је овца која носи меденицу и предводи стадо. За животиње које носе звоно постоји и заједнички, општи назив звонарица. Ова слика наћи ће се и у загонеткама, нпр. „Води иде, воду не пије” – ’звоно око врата животиње’.
Срећу се и називи биљака чији облик подсећа на звоно. Тако је, на пример, звонац исто што и биљка звечак, звонача је врста крушке, звончад су звончићи (Campanulaceae), звончац је кантарион. Као општи назив за различите врсте биљака звонастог цвета из рода Campanula и за читаву породицу тих биљака употребљава се назив звончић.
Део усмене народне баштине су и фразеологизми, а неки од њих везани су за звоно (Некоме звони (пева) лево ухо – ’слутити да ће се нешто важно догодити’, или да ће се чути неки „глас”; дати (износити)на велика звона, звонити на сва звона – ’разгласити нешто’, ’говорити о нечему јавно’; Некоме звони (одзвонило је) звоно – ’доћи на ред’ (у негативном смислу); звонити или одзвањати у ушима – ’присећати се нечега’).
Битан елемент српске традиције је и занатство, нарочито као породични посао. Ливење звона је у прошлости био један од веома цењених и тешких заната, који је поред самог занатског дела захтевао да мајстор буде и уметник како би могао да у звонима излије одређене мотиве из природе, или текст који је захтевао дародавац. Развијене су читаве технике израде звона, а оне се ни до данас нису битније промениле. Занимљиво је да звоно које напукне при изради доноси несрећу, не само материјалну него и духовну, те је тако у народу настала изрека за глас несрећног човека: А глас му је као напукло звоно.
Литература: Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Josip Matešić, Frazeološki rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika, Zagreb: IRO „Školska knjiga“, 1982; Ђорђе Оташевић, Фразеолошки речник српског језика, Нови Сад: Прометеј, 2012; Речник српскохрватскога књижевног језика I−VI, Нови Сад – Загреб: Mатица српска − Матица хрватска, 1967–1978; Словенска митологија – енциклопедијски речник, Београд: Zepter Book World, 2001; Српски диајлектолошки зборник 39, Београд, 1993; http://marijapetricevic.com/citanje.php?m=1&t=zvona, приступљено 30. 03. 2013; http://www.ligrap.com/images/Zvona, приступљено 30. 03. 2013.
Илустрација: Звоно из манастира Дивша (Фрушка гора). Преузето са: http://www.virtualnigrad.com/userfiles/images/Ljudi_Mesta_Predeli/UpoznajteSrbiju/Manastiri/Divsa/detalj-sa-zvonaII.jpg
Нина Аксић
